Arkadia

Mislim se, dokle više odluke?!Taman jedno presečem, eto ga novi koren ili cvet.Još dok sam bila klinče, sećam se očevih reči, iako skoro i da nije imao sedih u kosi : ''Kad će ta penzija...? ''Pitala sam se, kako to da je umoran, a život tako prepun iznenadjenja i avantura bajno skovanih u glavi tad sedmogodišnjakinje.Pamtim duge šetnje prepune tišine naših priroda, jer smo jako malo razgovarali tokom tih kratkih putovanja po kraju gde sam odrastala i momente krcate pitanjima nakon istih.Uvek nepokolebljiv, insistirao je na tome da sama nadjem odgovore i da se ne krijem iza izgovora ''tako su mi rekli''. Možda je bio u pravu, ali i dalje osećam breme svake odluke makar to bio i trzaj misli kome ne dam da načme um u pravcima koji se kose sa onim u šta srcem verujem.Verovatno zato i sada pred većim životnim pitanjima, poput onih ''nauka'' ili ''ne biti'' zastanem jer znam ako krenem nema više povratka i zadržavanja barijera pragmatike postojanja.Svašta sam se nešto manje više konstruktivno sabotirala. od pravljenja doktorske disertacije od poslednjeg ispita u ime pedantnosti i odgovornosti znanja do sumnji i indolencije.Tako malo vremena, a toliko grčeva, ekstaza življenja...i prosto nema predaha, od prividno slomljenog srca do nove porodice i ljubavi čoveka čija toplina umeća voljenja teče paralelno sa ushićenjem dok priča o Hilandaru.Da...Sve smo u jednom i kletva i  Božiji blagoslov sa svim darovima i gorkim plodovima.

U Isto vreme uplašena i inatom života prozvana, pred ponorom svakog pada,setim se devojke iz odeljena, slične sudbine, koja je u jako kratkom vremenu izgubila celu svoju porodicu i nakon toga oduzela sebi život.Postala mi je spomenik onoga što možemo, a ne smemo, onoga što jesi na kraju, a na početku ti niko ne objasni da i to mora ljudsko srce da podnese.Stresem se zaista svaki put jer znam da smo nekim putevima duše delile isto trnje i polomljeno staklo pod tabanima i moram se zapitati šta to u nama ili nad nama presudi ko će dalje sa toliko rana i volje za životom što se koprca, a površina konačnog izranjanja toliko daleka...Lepota je u tome valjda što nema samo jedan razlog,već čitavo more bogatstva razloga da se probudiš i kažeš ''ma vredi!''.Evo recimo ovaj poster slika ''Crvene zvezde''.Običan poster iz sportskih novina, a ipak jak razlog da voljeni i ja predefinišemo šta je ljubav.Sad se smejem, ali verujem da oboma u tom momentu nije bilo do smejanja, kad sam izjavila :

- ''Sunce, nešto se mislim, gde ćeš ti sa ovim posterom i ovim navijačkim šalovima iz sedmog razreda osnovne kad se uselimo u novi stan?''-Baš umem da budem pasivno podmukla. Ni on naivan odgovara posve diplomatski :

-''U spavaću sobu naravno, kad ti možeš sa osmejkom i nekom tamo neuro ne znamtijašta knjigom sva blažena da zaspiš, mogu i ja valjda sa pogledom na šampione Evrope?''-Opa,znači tako,mislim se ja, moraćemo grubo!

-''Pa ljubavi nemoj tako, onda ćeš morati da se menjaš za sličice sa ortacima našeg sina jednog dana, a ne bi valjalo da te uhvati išijas dok igraš tapke na stepeništu.''-Već počinjem sebi da čestitam,ipak sve one godine prozivanja sa starijom sestrom daju efekta.Ali belaja, i on je imao starijeg brata i spreman odvraća :

-''Misliš a?Onda ti odmah kreni da vežbaš veštačke zube i heklanu kragnu,jer koliko vidim bakute iz ulaza te kapiraju kao posve ravnopravnu drugaricu,prepoznale drugarke kapacitet i zrelost.''-Dakle...Svi trenuci dubine mi duhovne ,a i njegove ispariše pred ovim vekovnim megdanom.

-''Taaaj poster mi neće ući u spavaću sobu!''

-''Jel? Pa ako nema postera nema ni svadbe!''-Odvrati sav zadihan i crven poput mene u obrazima. U potpunom šoku razgoračenih očiju gledamo jedno drugo nemo i posle nekoliko sekundi počinjemo da vrištimo od smeha.Zagrljeni, krenusmo jedno drugo da ubedjujemo istim intezitetom, ja njega kako je to divan poster samo mu treba promeniti ram, a on mene kako, ipak nije toliko čudno nositi knjige iz stručne literature u krevet i osmehivati im se sličnim žarom kako što sam se smejala na našem drugom dejtu, prepuna pobudjenih hormona. I tako još jedan dan,jedan izbor izmedju smeha i ljutnje,sebe i nas,gluposti i tolerancije i bezbroj dualiteta koji čekaju pojedinačno da se ostvare kroz naše odluke.Gledam u ovo predivno nebo koje ostaje isto,bezobzira koji ga prozor i u kom delu sveta otvara pred mojim okom i čekam da se pojave naše zvezde,njegova crvena ,a moja dovoljno sjajna da pokaže put čak i trenucima tame svemira iznad i u meni.