Arkadia

Kao dete sam obožavala da čitam bajke.Ne zbog princeze i princa i ’’happily ever after …’’.Više je bila u pitanju čvrsta ubedjenost moje mašte da nema granice i da je čudo jedina sigurna stvar u svemu.I u svemu sam tokom života tražila ta čudesa života.Da li su to plave starke koje nekim ’’trikom’’ stižu pravo iz Amerike po super povoljnoj ceni u jeku  mojih pubertestkih dana  do snova u kojima mogu saznati od roditelja ’’šta i gde ’’ nakon smrti.Ok možda je kumovala i činjenica da se tabam i dalje sa decom iz osnovne škole za najbolje mesto u bioskopu kad se daje  neka naučna fantastika, kao i to što i dalje imam noćne more o invaziji vanzemaljaca tokom svih ovih godina.I uvek je scenario isti, samo se skafanderi menjaju.Naravno ja uvek pred kraj sna smislim caku kako da se odupremo kao vrsta ali sad češće u žaru borbe gicnem nogom voljenog mi supruga, koji grlenim glasom u 3 ujutru objavi da će po kratkom postupku i mene i vanzemaljce ako ga još jednom ’’probudimo’’ iz sna. Ujutru me  nakon mučne borbe za opstanak čovečanstva pogleda u stilu ’’voljena lujkača’’ ali verovaće on, pitanje je vremena.I to je jedino što je ostalo od svega toga bajkovitog koje me je iskovalo za svet u kome niko ne veruje u ’’srećan kraj’’…Ipak u pričama te uvek spasi neka mudrost i vrlina koju moraš osvojiti u sebi i oko sebe.Shvatila sam da pod hitno moram to učiniti i u svojoj autorskoj bajci kojoj evo ispisujem trideset i prvu stranicu ove godine.Da vidimo svi elementi su tu,princeza,princ,sile tame i sile dobra u večnoj borbi,još samo jedna neophodna stavka.Ma imam je samo povremeno skrenem pogled sa osvetljene staze na mrak  u kome sijaju stvari kojih se plašimo i koje ne znamo, i tada se čini da je nemoguće.Da je vreme bajki gotovo.I onda se dogodi čudo! Uvek po pravilu i uvek na vreme.

-Izgubili smo se!

-Nismo!

Nastavljam da hodam po brdima ’’negde u Srbiji’’ jer nam je ljubazni i sumnjivo duhoviti čovek u manastiru rekao da na vrhu brda tj nekih 15- estak minuta hoda,postoji napušten mali čudesan manastir.Meni dovoljan okidač ’’čudesan’’ ,a voljenom činjenica da će videti sve ono što ljudska volja i vera može i mora osvedočiti u svojim traganjim za Bogom makar nam oticale noge od pešačenja i izvesne mogućnosti da se gospodin šali sa nama.Evo ga!Konačno!Trčim ka vrhu brda i nalećem na…gaće i satelitsku antenu?Nemam srca da mu to saopštim rezigniranim dranjem dok hita rumen od plus beskonačne topline planinskog sunca te krenuh nizbrdo da ga obavestim mirno da je vreme da konačno odustanemo posle više od  pola sata.Nakon medjusobnog tešenja da sve ima razlog i što nas ganjaju muvetine od kojih ne smemo da otvorimo usta i što nema manastira,malko više razočarani, podigosmo pogled na oznaku napisanu crvenom farbom po drvetu ’’manastir  Ilinje’’.Mogla bih da se zakunem da je nije bilo kad smo tu prošli pre nekog vremena.Sada stoji tako evidentna i jasna poput sunca tog septembarskog dana.Obradovasmo se i istom  voljom i nadom krenusmo ka vrhu brda.

Sada crkvica, kućerak više, stajala je usamljena i sigurna od sveta.Vrata nisu ni bila zaključana.Ovde si uvek dobrodošao.

Zadovljni silazimo do podnožja,bez reči razmenjujemo poglede pune sigurnosti i izvesnosti u čuda.Ona možda nisu u fantastičnim razmerama Diznijevih filmova ili Andersenovih bajki.Ona su veća od toga,ako podesite tajne kanale u sebi da ih prepoznate i prihvatite.Dovoljno je do poverujete u to dok vas obliva osećaj blaženosti ljubavi dok vam voljeno biće otima teškom mukom obradjen  štap za planinarenje u ime toga što se njegove patike više klizaju od vaših,i što ga sa istim ne izmlatim sludjena od muva koje čekaju minimalan otvor na licu da istraže okolinu mojih usta,sve je to čudo da vam ja kažem.Zato dobro se osvrnite oko sebe,možda je baš taj pasulj u loncu za današnji ručak,onaj pasulj koji će vas odvesti u predele ni na zemlji ni na nebu ili je mesarka možda dobra vila koja vam ne daje bajato meso jer stoji već nedelju dana u izlogu prodavnice.Dovoljno je da verujete, a vaše lično čudo će to nagraditi.