Arkadia

Vala,ovaj put ću ga ubiti!Sa il’ bez predumišljaja!Otvaram vrata i taj blentavo šeretski smeh:
-’E ste se nanali?
 Isto pitanje već dve godine i isti osećaj posle njega.Mrtav je.
 -Kako da se nananam kad mi kucate na vrata ko’ oni pred Troju sa drvenim konjem?!
Mislim da blago urlam na njega posve rasčupana i dahom koje vapi za jutarnjim  pranjem zuba.Ako ga ovaj prizor ne ubedi da se ne treba kačiti sa osobom koja viče s jednim poluotvorenim okom ,onda ne znam šta će!
-Gospodjice ja ne vidim drugi način da vam isporučim hitnu pošiljku,jer vi cirka već dve godine ne stavljate zvono!
-Aaaa tako znači!Pa ste se vi našli tu da me ubedite u neophodnost stavljanja istog,jel?Epa neću!Pa me vi sad obavezno prijavite odboru za normalne i poštene gradjane i dodajte da nemam ni televizor,pa nek me konačno zaokruže kao opasnu pretnju po lokalno stanovništvo.
-Ne gospodjice ja samo dodajem,da je ipak 21 vek i da se ponekad pomolim svaki put pred vaša vrata,očekujući da izlete na vrata neki pilići sve sa petlom koji ih ganja po hodniku!
-Bolje se vi pomolite da ja ne pustim nekog avlijanera na vas ,ko’ što su stari i pametni ljudi radili pre 21 veka i obračunavali se sa vašom sortom.
Puf! Tresnuh mu vrata pred nosem!O ne!Ostala mu je koverta u ruci.Otvaram dostojanstveno i otimam papir iz njegove ruke.Gleda me ujednačeno prezrivo i dok ja zatvaram vrata po drugi put,a on strčava niz stepenice , izgovaramo u isti glas:
 -KRETEN!
Nastavljam da ubedjujem sebe kako će sledeći put biti drugačije i daću vaistinu samo za to jedno jutro naći gladnog bernandinca pa nek ga doručkuje po ulazu!Otvaram koverat dok vrištim od smeha znajući da ćemo skoro ’’identičan’’ razgovor voditi i sledeće nedelje kao i proteklih par godina.Gle pesmaja na playlisti?! Its beautiful day’’.Pa kad razmisliš... uvek i jeste.

Možda bi i sve bilo drugačije da sam mogla odoleti tim napolitankama na stolu...Strpljivo su čekale da ih poslužim gostima,ipak otvorih pakovanje dok zvuk cepanja papira još jednom potvrdi poreklo vrste koja kida mirisom pljuvačke plen koji se skrio u ovom keksiću.Ok,sad kad sam progutala jednu što ne bih i drugu i..Vidi u ovom pakovanju samo 250g?Pih...Imam još vremena skočiću do prodavnice.Jel moram baš iste,mislim ako se i ja budem služila ,čisto da promenim...Pogled mi pravi inventar slatkiša i mestimično dotakne pogledom ženicu što okreće jedno pakovanje keksa već par minuta.Vreme teče,poput sadržaja ugljenih hidrata koji će se taložiti u meni,ali gospodja i dalje sa istim keksom u ruci.Hmmm...Sad sam već prikovana pažnjom za nju.Približavam se ,dok kobajagi gledam proizvode na istom rafu gde je njen keks.Uzimam to mistično pakovanje u ruke i počinjem ,ne znam šta,da čitam sadržaj?Računajući broj kalorija,uvideh starijeg čoveka kako pored mene uzima isti keks i radoznalo okreće i isčitava natpise.Super,sad nas je troje!Ne!Evo ga neki klinac uzima keks dok nas gleda,sav ubedjen u godine iskustva na našim ozbiljnim licima pri evaluaciji datog prozvoda.Prodavačica izviruje sa strane.Konstatuje kako je taj keks baš dobar,i eto još par kolega,koji ovaj prostor medju rafovima čini neobično uskim.Mala žurka,počinjemo da komentarišemo keksove,ukuse,politiku,i dokle će biti ovako hladno.Bože nisam se dugo ovako provela,i to u rodjenoj prodavnici?!Ček’!Gde je inicijator ovog spontanog okupljanja?Stoji na kasi i kupuje jabuke i zadovoljno se smeši,oblika usana ispunjenog dana.Pa hvala komšinice,i meni će ovaj dan ceo mirisati na napolitanke što su započele priču o danu kad su ljudi tražili izgovor da se smeju jedni sa drugima.

Bože koliko volim ovo mesto...Čudno, uvek se vratim ovde da bih počela.Ispred mene  Sinjavina baš onakva kakvu sam je i prvi put videla i isti onaj zvuk Tare koji pamtim još od prvih koraka na ovom za mene tako svetom tlu...Kažu donela sam im sneg...Počeo je padati od onog momenta kad sam iskoračila iz voza.Hladnoća ,koja prija, mi se uvlači u svaku poru dok gutam sve ono što pogled obuhvata.Bio je upravu kad je rekao da ću se uvek ovde vraćati zarad novih početaka koji se čine tako nejasni u magli budućnosti.

Ne, nije kamen što stoji ispred njegovog groba taj koji me vraća ovde,već ljudi koji nose krv što puni njihova srca životom i ljubavlju prema istom.Takva neverovatna jednostavnost postojanja iskovana teškim gorštačkim životom.Volela bih ih i  da mi nije otac rekao pre nekih dvadeset i kusur godina onakoj krezuboj da je baš ona ista krezuba devojčica moja sestra i onaj dečak moj brat i gomila njih...Kakav sjajan osećaj,pregršt dece sličnih starosnih dobi i neograničen zeleni prostor,malko ukakan od kravica i kozulja,ali bože moj ko mari?Ove zime smo se okupili spontano u isto vreme,manje više krezubi ali još uvek sa istim osećajem bliskosti nakon kradja i kradja onih šljiva iz susednog imanja,koje nisu ništa više bolje,ali ukusnije da!

Vreme je da se vratim u porodičnu kuću,baba,kojoj uskoro slavimo negde oko 100-ti rodjendan,željno isčekuje da joj ispričam zašto sam raskinula vezu od pre godinu dana.

 

-Dobro Milice, da čujem ja što ti njima daješ otkaze?

-Kome baba?

-Nemoj se pravit’ naivna!

-Hahah ama baba nemoj mi i ti na muku stajati!

-Ajde ajde sad govori golubice,mi smo ti familija,red je da svi prodiskujutujemo o tvom ljubavnome životu!

Brat Radun,moj godišnjak,podgreva vatru za lomaču,ali ako vratiću mu.

-Čuj brate jesmo li se mi dogovorili da ne provodiš onoliko vremena sa kozama,tačno se vidi tvoj problem u komunikaciji.Kapiram ja da je to uzajamno shvatanje duša ali što jest jest.

-Vidji ti nje....E vala ovo ćeš mi platiti!

Smejemo se dok baba i dalje mučki upire pogledom u mene.

-I?Ne valja to kukala ti majka tako Milice! A djeca, a porodica?

-Baba!Imam 29 godina ,ne 129 i i što njega ne spopadate ima isto godina ko i ja i nije se još oženio.?Nego navalili na mene!Uostalom,nemoj da misliš da nisam saznala i tvoju istoriju!Djed je morao da te ganja u tvojim kasnim dvadesetim,baš u ovim godinama koliko i ja imam, da se udaš!Te baba moja,izgleda je genetski, ja protiv toga ne mogu!

Šok,vidim prebira po glavi ko mi je moga’ otkrit taj detalj iz njene mladosti.

-Prošlo babu zviždanje!

-Ma izviždala ti se ta glava naletniče jedan,čuš prošlo je zviždanje!Udaće se ona,jel tako da ’oćeš Milico?

Uzvraća baba vidno uznemirana komentarom brata o mom zviždačkom statusu.

-Hoću baba makar ti se morala udati za onog ašanina preko brda i dovikivali se radun i ja čije su krave pogazile otavu.

-E sad znam da nećeš!Samo se ti pošaljuj Milico...I ti i ovaj blento pušćate godine, a porod vam još ne jaraka ovudijen kako bi treba’!

-Hajde Stanija moja nemoj tako.Samo se zezamo.I ne brini toliko, ama hoćemo, vidiš da Radun vežba još uvek, a i nije lako zviždati po ovoj hladnoći.

Odmahuje glavom,ali joj se otima osmejak,dok nas gleda očima punim iskustva i vremena.

-Hajde naloži vatru da se ogrejemo i da čujem šta taj Buš radi,naletnik jedan sa tim zagadjenjem okoline.

Muk.Svi se gledamo i dalje konstantno iznenadjeni babinim perceptivnim spsosobnostima u 100 godini i na koju foru zna koje Buš i o globalnom zagrevanju, a jedan dan nije provela u školskoj klupi.Ponekad drmne štapom televizor i to po delu gde je glava spikera,ali to baš kad joj nije po volji neka od emisija ’’glas Amerike’’,ali i to je ne sprečava da se pravi gluva kad nešto pričamo tiho što mislimo da nije za njene uši,a ispostavi se na kraju, da je perfektno povezala sve nepoznate i rezultat jednačine naših porodičnih saga.

Odoh po drva dok se vidi još napolju.Biće ovo još jedna duga noć provedena u sobi ugrejanoj uspomenama moje babe Stanije o vremenu koje čuva ono što čak i ovako hladne i snegom zavejane noći žele da prekriju...

-Keka?Ovaj auto je baš lep!

Stojimo ispred izlupanog keca koji pored svih zakrpa,loše farbe na sebi, postoji ispred mene i tetkinog sunca.Pogledam ga sa ozbiljnom zadrškom pred pucanjem šavova celog mi tela od unutarnjeg grča potrebe za smehom i odgovorim:

-Pa bitno je da je tebi lep!

Nastavljamo da koračamo,oboje znamo da je D dan došao!Lekcija plašenja golubova je tu!Sve je tu park ,pticovi koji nesrećni ne slute šta im se dešava ,pomahnitala tetka u minut do tridesete godine i njen voljeni sestrić!

-Dakle,zatrčiš se medju njih,kreneš da aplaudiraš,znaš onako kako to radiš kad Nodi otpeva pesmicu i onda oni polete jako jakoo visoko!Jel sve jasno?

Klima glavom.Zaklela bih se da sad vidim zmajeve u njegovim očima umesto golubova,ali megdan je tu!Ok , počinje da trči ka njima ,i...odjednom zaokret, golub počinje njega da ganja!Uh!

-Vidi coco!Kad se zaletiš trčiš kao pred novi crtać,i zapljusneš dlanovima dok lišće ne počne da leti oko tebe!

-Aha keka!

Zatrčavanje...Rukice počinju da tapšu i ...To je to!Smeje se na sav glas dok se oko nas uzdiže lišće i krila zmajeva veličine30 santimetara,ali uspeli smo.Priključujem se jelte igri i trčimo oboje i tapšemo koliko to god mogu dlanovi jednog malog i velikog deteta!

-E svašta!Majke ovih dana...

Detektujem opasnost u vidu penzionera koji nas posmatra u stilu’’gde je policija kad ti je najviše potrebna?’’,ali ga pogledam onako razbudjeno živa i kažem:

-A da znate kakve su tek tetke!?

Put do kuće je bio mestimično prekinut spontanim pleskanjem svakoj mački ili pasovu,što su prolaznici čudno propraćali pogledima,ali coci niti meni ,nije bilo ništa važnije od steknutog samopuzdanja i radosti igre...

-Milice što moje dete tapše ovim rodama na televiziji?

-Bože svašta Jelena odkud ja znam!

-Nemoj ti svašta meni,znam ja tvoje akcije,ako i on bude tražio da ide na planinarenje sa 12 godina kao neki u njegovom rodu,znaću koga da oplevim!

-Vidi sejo,mislim da smo utvrdili poslednji put pred ono kultno putovanje u Novi Sad ko je jači ovde!

-Haha joj da!Ti meni ne reče kravuljice šta je tebi rekla?Evo gle,meni se sve dogodilo kao što reče žena!

-Hmm reći ću ti samo da je omanula kad je rekla da neću dobiti nobela!Još uvek ima šanse!

-Ama reci ti meni koju ti to zvezdu ganjaš?Znala sam ja kad je počelo ono sve sa thai chijem da sam konachno dobila potvrdu da su nam te uvalili vanzemaljci,ali niko ne veruje Jeleni!

-Sejo, sve je to deo puta !Neke stvari su stvar sudbine ,a neke izbora,mudrosti nam samo treba da skapiramo koje su prvo ,a koje drugo.Posle je sve lakše.Valjda...

-Samo ne želim da sebe uskratiš onog što smo obe bile prerano uskraćene-porodice!

-Zar sumnjaš u mene?Znam da me voliš i da se brineš, ali vejika sam ja cura i ono što mogu da ti obećam to je da sigurno neću propustiti priliku da ti tražim jagode u 3 ujutru ,kao što si ti meni u tvojoj trudnoći, draga sejo!

Coca kapira da nešto ozbiljno razgovaramo i onako čisto dečije zagrli nas i veli :

-To nije lepo!

Jelena i ja se smejemo, dok on već trči ka ekranu tapšući pred novim pticama koje treba da polete...

 

-Dobro sejo dokle misliš da stojimo ispred narodnog fronta?

-Ti da ćutiš!Kad ja budem odlučila da udjem onda ću ući!

-Sve ja to kapiram, ali ono kao, sejo treba neko da te obavesti da si ušla u 9 mesec i da je pitanje minuta, da ne kažem sekunde kad ćeš se poroditi...?

-Nije istina!Došli smo samo na kontrolu!

Momenat za oskar.Moram odglumiti najuverljiviju facu na svetu.

-Tako je!Treba samo jedna rutinska kontrola i to je to.

Počinjem da je vabim čokoladicama i vrištimo od smeha dok ulazimo u bolnicu.

Opet čekaonice...Ovaj put pune zabrinutih lica očeva i porodica koje očukuju novi početak umotan u te bele pelene čiste poput nade u život.Imam sestrinski osećaj da će Jelena izaći iz Narodnog Fronta sa bebajom u naručju,ali podeliti sa njom to, bilo bi jednako hajci na trudnicu u spavaćici po gradu sve sa vikom ’’Ne daaaajte me ljudi!!!!!’’ Taj blam već ne mogu priuštit svom budućem sestriću koji mi je tako slatko mahao na ultrazvuku...Hmmm...Trudnoća...Brak...Uh boli me glava od tih pojmova...Jelena uskoči u sve to kao iz prve.Ma uvek je bila hrabrija nego ja. Nek ide po redu,starija je, imam još fore ihaj...Volela bih da su naši roditelji tu,sa svim onim nepotrebno dragim brigama oko nje...Sašina majka je divna i trudi se da Jela nije uskraćena nikad njene topline.Ponekad mi ga je žao kad navale obe ko’ ose na njega kad im ukaže da nije baš zdravo jesti 7 puta dnevno kao njih dve...Ali,mudar je, zaćuti odmah kad mu obe pokažu ’’the look-ne kači se sa nama!-debele smo i jače!’’.Da...Baš su se lepo uklopili,zaista deluju kao porodica...Seja je svila divno gnezdo...Gde ću ja dragi bože...Yep imam ok vezu,mladji od mene,znači, savršeno sigurna da neće bit ganjanja, tipa udaja i te fore,sve u svemu ,kupovina još par godina produžene adolescencije...Trgnu me neka vika iz dubioze mojih misli te se osvrnuh i imadoh šta vidjet što bi moj otac nekad rekao.Jelena stoji izmedju dve sestre koje je suptilno opkoljavaju i blago ubedjuju da ona ipak mora da se porodi kao i sve žene ovog sveta!

-Jelena, pa zar ćeš stvarno da blamiraš to dete?Samo da znaš da on sad sve čuje i garant ga je blam!Ama biće sve ok, ajd poradjaj se brzinski da završimo onu partiju ’’čoveče ne ljuti se’’!

-Lako je tebi kravuljo jedna tako nasmejanoj i u mojim farmerkama koje ne mogu više da obučem!Idem samo da što ispričam ovom detetu kako su mu na prevaru majku porodili!

-Tako je!Ajd puštaj sad ta vrata od lifta i smiri se!Volim te ludajo jedna ali moraš da se porodiš!!!

-Volim i ja tebe,ali ću se i ja tebi smejati kad i tebe budu gurali u ovaj lift!

Vrata se zatvaraju i Jela ode ka momentu koga je itekako isčekivala pored sve ove drame.

Izlazim napolje gde me dočekuje predivan oktobarski dan i ja baš tada shvatih...Da, vredi roditi se, iako taj udah života kvasiš prvim suzama...

-Dakle kuku meni...

-Ajde ne kukaj tu, konačno nešto lepo, a ti tako!

-Ama nemam ja problem sa lepim, nego gde ćemo te ljude,kako sve da stignemo,pa ona se sve nešto u roku od nekoliko meseci: udala,beba,selidba...O moj bože! Ima infarkt da me stigne konačno! Eto koliko je proklinjala sudbu kletu jer je neudavača, eno je sa stomakom i teroriše onaj naš siroti frižider , a komšijski bi da ljudi ne zaključavaju noću stanove!

-Hahah dakle koma je, kako je budući tata trpeljiv!

-Greota od čoveka, sinoć je spavao na patosu jer je njoj u 2 ujutru dunulo da je nešto gužva te da on mora pod hitno da se skloni! Svega mi, sve ono što oni nama rade celog života, izgleda mi, debelo im naplatimo za tih devet meseci.Evo je psst o njoj, da ne bi počela opet da plače na sav glas da je niko ne razume i ne voli!..Gde si sejo sunce naše trudno!

-Znaš šta Milice , ako je to način da mi kažeš da sam debela reci mi to lepo u lice i da završimo sa tim!

Počinje da gomila tečnost u očima...O neeeee!

-Ama sejo ništa lepše od tebe nema na ovom svetu, samo ti mrmaj , ali molim te ostavi nešto, danas dolaze tetke da te obidju, pa nije red da nemamo ništa u frižideru!Jelena?O svašta ne plači, šalim se!

-I ti šta se ti smejuljiš , videćete vi vašeg boga kad budete zatrudnele!Sašaaaaa, one mene zajebavaju!

Odgega se nekako i ostavi Tanju i mene sablaznute od ovog emocionalnog tcunamija moje sestre.

-A ti?

-Ma jok, ja nisam trudna!

-Hihihi...Kravuljo pitam te, gde ćeš sada vetropiru?

-Hmm ne znam...Drago mi je zbog nje,sad sve ima...Bog to nekako nadomesti.Zaslužila je porodicu, klince i biće srećna.Ona je jednostavan čovek zadovoljan malim stvarima.Znam da će biti dobro...Kupiću neku gajbicu čisto da negde prespavam, radiću ko’ manijak i naravno nastaviti i dalje da se pitam ’’a gde bih sad mogla zaploviti?’’ haha...Ma znaš me, ova kugla je toliko velika, treba stići sve to moja Tanja, u svako ćoše zaviriti...Možda me baš tamo čeka...Kraj ovog puta i početak drugog... A do tada...Treba preživeti sejin porodjaj!

Uputismo poglede ka kuhinji i Jeleninom oduševljenom pogledu na gomilu kolača koje je komšinica donela ’’kako sirota buduća mama ne bi bila gladna!’’, i nastavismo da gledamo u naše natalne karte kako bi se uverile da se ovo nama nikad neće dogoditi.

 

 

O KURVISVETICI

 

TUZBA:

 

-Časni Sude, Molim Vas najoštriju kaznu!

Odbrana:

-Ali časni sude, nismo videli ni čuli ni jedan dokaz koji govori u prilog strane tužitelja!

Sudija:

-Mir!

KurvaSvetica:

-Ovo je tako dosadno...

Tužba:

-Nisu dovoljni beživotni udasi ovih muškaraca na strani tužbe, nisu dovoljne svučene nade njihovih duša da je ona ta, i ostavljene tako nage i naivne pod njenim nogama? (Dramatično)

Zar časni sude nije dovoljno reći da je i ona sama priznala greh svoj i krivicu?(Prezrivo)

Odbrana:

-Molim Vas , svaki od njih je dobio ono što je tražio, a svi su poštovani sude tražili baš ovu kurvu u ruhu svetice (Odbrana pokazuje prstom na Kurvusveticu)

Kurvasvetica:

-Svašta...(Rezignirano i pomalo udosadjeno)

Sud:

-Zamoliću obe strane da se umire i izvedu pred sud svoje svedoke kako bi porota mogla da čuje neophodne informacije u svrsi donošenja pravedne odluke!(Izgovara ovo dok čisti crno ispod noktiju)

Tužba:

Pozivamo naseg svedoka Vidovitu Jovanku zvana „Sajkik cigančicaaaaa,,!(Glasno kao najavljivač u cirkusu)

 

 

Odbrana:

-Štaaaa? Pa ona je trebala da bude svedok strane Odbrane! Nečuveno!(Sa povredjenim dignitetom i skrhanom nadom u istinu) Koliko ste joj platili? Pa ja sam joj dao 1000e ,izvukla je pola mog honorara !!! (kroz zube i posve tiho okrenut tužbi)

Tuzba:

-Molimo Vas postovana proročice, opisite nam susret sa optuzenom i doslovno nam prepricajte vas razgovor (Oseća se izvesna samozadovoljnost u njegovom glasu).

Vidoviti svedok :

-Pa  ’vako ti je to bilo moj gospodne! Ganjam ti ja tako po autobuskoj stanici žrtvu,ovaj mislim klijenta, i tako ugledah ovu(pokazuje na kurvusveticu masnim prstima od bureka koji je jela dok je čekala da bude izvedena pred sud kao svedok).Pogleda ti ona mene ja  nju i tako još jednom obrnuto.Reko’ ja njoj:

’’Gospojice ajd’ da ti gatam da ti kažem šta te sačekava i tako sve o budućnost!Ajd evo vidim da nis’ baš nešto pri parama eve ti za 20 dinari,to ti je gospojice manje od karte za avtobus!’’Pogleda me ona tako i dade mi onu od dvadeset ,znate sudija onu metalnu?(sa najiskrenijom zabrinutošću da li je sudija razume koja je metalna para u pitanju)

Odbrana:

-More, da ću ti ja metalnu po glavi kad izadješ (glas prepun srdzbe,posve pazljivom uhu ne bi promakao ni zvuk magarca dok njače ia ia ia u poslednjem glasu a u njegovoj pretnji)

Tuzba:

-Molim sud da najoštrije kazni Odbranu jer otvoreno preti nasem svedoku ( probudjenim besom zaštitnika slabih i vidovitih baca pogleda zahteva sudu)

Sud :

-Molim Odbranu da se izvini svedoku i da nastavimo ovo za povest vazno sudjenje (izgovara isprekidanim glasom dok muhotepačem mlatara po vazduhu u nameri da oslobodi svet muva koje ometaju proces utvrdjivanja istine)

Odbrana :

-Naravno dragi Sude da se izvinjavamo najiskrenije!Samo Vi neometano nastavite postovana Govanjka,ovaj Jovanka (ispraća svoje reči primetnom zasićenošću sumporne kiseline u svom pogledu upućenom vidovitom svedoku)

Vidoviti svedok :

-I tako Sudija,ja ti njoj dovatim dlan i krenuh da pričam.’’Imaš kurvanjske oči ,opasna si po muške,ali ko i’ ebe’ kad su glupi,hehehe’’Tu i ona poče da se smeje Sudja moj i toga se jedino sećam jer Mika zovnuo na pokretni telvon i ja sa' morala na neku tevleviziju da gostujem!

 

Tužba:

-AHAAAAAA!Molim porotu da obrati pažnju na krucijalni detalj!Optužena se smejala!Molim Vas koja to pobogu žena može da se nasmeje na izjavu da su muškarci glupi i to sa takvim potvrdjivanjem iste!(Sa gadjenjem prema prirodi jer je stvorila i takve ženske izrode gleda u pomalo naprsli tavan sudnice sa podignutim rukama na gore)

Kurvasvetica:

-Ja bih samo ako nije problem da iskoristim onaj jedan telefonski poziv da vas sve nazovem i da vam kažem :

’’MORE MARŠ BRE SVI U TRI LEPE!’’(Izgovoreno sa visokim c i nesumnjivom crnogorskim poreklom u glasu)

Sudija :

-A Rano je za tamo ,(namig ka stenografkinji) nego ,ako budete imali još jedan ispad ovakve vrste moraću da vas najoštrije kaznim!Sudjenje se odlaže do isteka radnog vremena kladionice ispred suda!

 

-PRVI DEO-

 

 

 Seja i ja sedimo na sveže oribanom patosu na sred hodnika.Sredile smo ceo stan jer je more ljudi zapljuskivalo naš dom kako iskrenim saosećanjem tako i samonametnutom obavezom participacije u tudjem bolu.Tako naslonjene na zidove soba čiji su prostor ispunjavali i smeh i grdnja naših roditelja zastale smo eto na momenat da damo odušak tišini koja nas je vrebala.

 - Jelena dobro si?

Ćuti.Moram priznati da je osvojila moje tiho divljenje i večno zaradjeno poštovanje posle noći i noći neprospavanih pored Ružinog kreveta, bez i jednog momenta posustajanja.Njih dve su uvek imale tu posebnu vezu i odavno sam navikla da se ne ljutim i ne osećam lično uskraćeno u njihovoj simbiozi ‘’večno zabrinute majke za prvo dete ušuškano strahom neiskustva’’ i znala sam da je njihov odnos bio dubok na poseban način kao i moj sa ocem.Iako starija od mene Jela je tek sad grubo bila odsečena od pupčane vrpce i brinula sam najiskrenije da li će umeti napred…

-Jesam…Imale smo mi kako-tako dovoljan period za opraštanje od nje,jel da?

-Da znaš da jesmo.Mislim da su ljudi blago ludeli od škripe klackalica kad navalimo Ruža I ja negde posle ponoći,ali to je samo zato što si se ti tako glasno smejala skrivena u žbunju jer te je blam od nas.

-Haahaha…Vala nisi normalna,čuj ženu na klackalicu?!Ali kad razmislim njen smeh te topline i vedrine nisam čula ikad dok nije bila bolesna…

-Vidiš sejo, ja nisam imala tu priliku sa ocem, i to me je tako klalo svih ovih godina, ali eto mi smo to sad mogle, posebno ti koja si provodila više vremena sa njom i molim te da budeš itekako svesna i zahvalna na tome.

 -Da znam…Tek sad mogu da te bolje razumem, ali opet Milice nije lako biti hrabar i drugi put u životu spuštati poslednji poljubac na lice osoba koje su utkale sve svoje u nas…

 -Eh Jelena…Mislim da smo najteži deo puta prešle hajde da ovaj put ne praviš grešku poput mene i objasni sebi svoju tugu kao bol deteta koje je shvatilo da čovek uvek postaje i ostaje sam. Tu smo jedna za drugu i jes da ti peglam uniformu svaki dan i da mi ruke mirišu na vegetu kad izadjem onako namontirana jer ti grdna radiš po ceo dan, a ja ladim naučnički mučenički um, ja tebe sejo i dalje jako volim!

 -Jeste vala ako se udam zbog nečega to će biti da se ratosiljam tvoje opsesivne kompulzivne potrebe da dodaješ u sve biber pa bile to i šnenokle!

Telefon u gluvo doba.Jednoglasno, jer sam grlatija od nje utvrdili smo da je ona bliže telefonu .Jelena gunjđa I zaklizava se po parketu i diže slušalicu.

-Da, dobro veče?Pa dobro, hvala,pa gospodine kako da vam kažem znate tata je umro pre 5 godina…

Okrećem se ka njoj i posmtram Jelin blago zbunjeno-neprijatni izgled lica.

-Ma sve je uredu,naravno niste znali. Odjednom izraz koji preti da se nejasno odvojivo pretvori u plač ili brutalno jak smeh se pojavljuje na uglovima njenih usta i čujem seju kako izgovara :

 -Ja stvarno ne znam kako ovo da vam saopštim ali znate ne mogu ni mamu da vam dam,I ona je, ovaj, znate preminula…

Tututututu…

 -Gospodine?GOSPODINE?O bože mislim da se čovek onesvestio…

 Gledamo se.Čekamo koja će da zada tempo.Da li da kukamo ili da krenemo da urlamo od smeha na ovom crnom humoru koje život tako dobro kreira.Jelena pušta suzu. Ja je pratim sa još jednom ali zvuk telefona u sejinoj ruci podseti nas na šok jadnog čoveka usled informacija koje su ga zadesile počinjemo da se smejemo samo onako duboko kako mogu osobe koje imaju mukom sudbine pravo na to.

- Jelena gde je naš dom, gledaj sav taj prostor koji deluje tako neprijatno usamljen bez njih…

 -E Mico? Dom je tamo gde smo mi! Zapamti to pametnice! Prvi put osetih snagu starije sestre i sa novom klicom nade za novi dan nastavih da volim sve trenutke koje naši roditelji neće deliti sa nama.

Part 13

Čekaonice u bolnicama povremeno deluju tako pune života, i da čovek ne pomisli na razloge ove buke pune žurbe i strepnje doživeo bi ovaj metež ljudi kao odličan način da se oseti prisutnim u pulsaciji bila esencije čuda ljudskog postojanja.Tako i ja, ostavljena da isčekujem konačnu presudu bacam svoju pažnju k glasovima ljudi koji se obraćaju sestrama na šalteru i zajedno sa njima molim za mrvicu saosećanja u strahu od belog koje nam izgovara reči istine. Jelena seda pored mene i pruža parče papira.Ne gledam je u oči. Znam sve i bez tih slova i latinskih izraza koji se rugaju umu. I sve se okreće i lica i ljudi i zidovi...Prizemljujem pogled na lice osobe koja me rodila i nemam snage da plačem.Samo je gledam pogledom deteta koje postaje roditelj svom roditelju.
 -Ružo...Nalazi su pozitivni. I Ružo ne plaši se...Pobedićemo ga!
Grlim je i sve tri počinjemo tiho da plačemo postidjene nepravdom života.
-Ma nije mi problem zbog raka nego jedino ne pristajem da izgledam ko’ ćelava pevačica!
-Ok! Nabaviću najlepšu i najoriginalniju maramu, ako je to frka Ružo, ima da ti Šinejd pozavidi.
Smejemo se gorčinom još jednom prevarenih malih ljudi koji se nadaju samo šansi da žive i puste druge da žive, ali prećutan dogovor objave bitke sija u našim zenicama.Počela je još jedna runda. Nije bitan ishod. Bitno je ustati i verovati.Ulazim u ordinaciju kod doktora da mi sopšti prognozu i čekam da prepozna u meni sav strah oivičen inatom i ljubavlju da bi je izgovorio.Daje joj 3 meseca.Jelena i ja počinjemo da se smejemo i izazivamo opšte čudjenje.
-Gospodine doktore vi možda dosta znate o carcinomima, ali jako malo o volji za životom.Nemojte da se predajete pre vaših pacijenata.Dovidjenja!
 Obe znamo da se o ovome ne priča pred Ružom. Brišemo gumicom računicu preostalih jutra i noći naše majke, hvatamo je za ruku i vodimo hrabro ka izlazu iz ove ''sudnice''.Napolju je sunčan dan. Prijaće nam šetnja do kuće. Sada i onako imamo samo ove korake pred nama. Sutra nije još ničije. Osvojiću ga za moju Ružu. Makar ću pokušati...