Драги мој пријатељу,
дуго се нисмо писали али се надам да ћеш овај текст читати здраве и хладне главе. Не знам јесам ли ти већ раније писао, Ниш у коме сам се родио одувек је био град различитих нација,вера па и боја и то дууууго времена никоме није сметало.
Деведесетих смо увезли ''скинсе'' и они су донели собом нешто од оне Европе коју смо у свему опонашали.Па ипак, још увек није било страшно или се мени тако чинило.
Маске су пале са смрћу Шабана Бајрамовића. Као да је тек његов одлазак са овог света поделио грађане Ниша по питању које за мене није дискутабилно: да ли је он био велики уметник или не?
Ово питање је прерасло у да ли је требало да добије националну пензију.
Продубљивањем се дошло дотле да се поставило питање да ли је Шабан заслужио да макар и сокаче (а некмоли булевар) у Нишу носи његово име. Одлучено је да треба, на силу и глупо, а онда су се они који тако нису мислили огласили: своје куће неће пријавити на новоименовани Бул.Шабана Бајрамовића већ на споредне улице.
И наставили су са петицијом против преименовања улице.А онда је 10.маја дошло до туче између неког од њих и Шабанове удовице Милице која је после свега дефинитивно решила да напусти Ниш.Узгред се изјаснила да не жели да ишта у Нишу носи Шабаново име.
Осећам се посрамљено, пријатељу мој, јер нико од ових који су против неће гласно да каже оно што виси у ваздуху и што је свима јасно: не желе да живе у улици, макар и булевару, који носи име Циганина па макар то био и Ш.Б. (Одмах да се разумемо: Циганима их зовем јер тако сами себе зову, одрастао сам са њима. Један од њих ме је чак и питао: Је ли, бре, што нас зову Роми кад смо ми Цигани? )
Ово више није мој Ниш, дефинитивно.