Драги мој непознати пријатељу,
таман помислим да ти више заиста немам о чему да пишем и да би требало мало застати са овом преписком, када се наврага сетим још нечега и то ме одвуче у неку другу причу, у неко друго време, врати неким другим људима и накратко отме од ове садашњице. Шта да ти кажем - није да не прија присећати се нечега што је за тобом и што те је у неком периоду радовало.
Из неког блесавог и мени никада сазнатог разлога, одувек сам волео Ниш и ону фину мешавину паланке и космополитског града која га је одувек красила - мислим да је управо то оно у шта се пре читавог столећа заљубио и Стеван Сремац. Из овог разлога сам врло тешко прихатао нужне промене које су долазиле са временом.
Када су 1994. градски оци решили да асфалтирају најглавнију улицу и само срце Града (најпре Обреновићева, касније Победина, сада опет Обреновићева улица), наравно да су најпре морали да дигну камену коцку која је ту лежала добрих стотинак година. Зове ме пријатељ да ми ово каже и ја, наравно, запнем из петних жила на лицу места, ту узмем једну коцку, очистим је од земље и кренем кући.
Старији човек поред кога сам пролазио, упита ме:
- Шта ће ти тај камен, дечко?
- То није обичан камен, то је историја - кажем и наставим даље, журно, као да ће ми неко отети трофеј.
Улазим у кућу, отац ме пита:
- Шта ће ти тај камен?
- То није камен, то је историја.
- Мени одавде изгледа као камен, и то прљав. Где ћеш са њим?
- На терасу. И не дирајте га.
- Још само нисмо чували камење!
Када је чула о чему се ради, Супруга је рекла мирно, као да се подразумева:
- Ааааа, историја. Добро, нећу да је дирам...