U moje pustare
slatine i šikare, bare.
Što me otrovnom,
parom poje.
U oči tamne.
Ožderane.
Bih saranio,
sopstvene kosti.
Da se spasim probušen, izbušen
i izjebušen.
Pošteno
Rekoh,
šefici - smršala si…
klincu - kupiću ti…
ženi – volim te…
sebi – dobar si…
Željeno
tebi – želim te…
Nemoguće
-zauvek…
….
Čime me, to voliš ?
Ženo, devojko.
Uvrede moje, u poljupce pretvaraš.
Tvoja ćutnja, jedini je prekor.
Za moja zla.
Ne gledaj me tako.
Činiš me bogom.
Zašto ?
Daruješ mi sebe.
Ti nesebični anđele.
Čuvaru moje tamne duše.
….
Da li mogu biti, pobednik ?
Ostati veran sebi, duši svojoj ?
Kako da pobedim kao čovek ?
Kada osećam, da grabljivac se budi.
Lenjo se proteže, gledajući naokolo.
Svojim sjanim zubima.
Srce mu ne kuca, udara.
Ne diše, otima dah.
Pomisao na plen, uzbuđuje.
Samo još da plemena, počnu svoj ples…
Glas bubnjeva, starih vračeva u noći…
Plen se voli, prati …
Oznojćeš se strahom.
Obeleži mi svoj trag, budi mi dostojan plen.
Beži !
Dok lutah, kamenitim predelom.
Slučajem naiđoh, na pećinu.
U kojoj behu čarobnice.
Zapevaše one umilnim glasovima.
Hajde dragi igraj s’nama.
Ne plaši se daj nam ruke.
Oh mani se tuge...
Nagni iz ovog krčaga, zaborava.
Pusti telo neka pleše.
Neka u ovoj tmini, sve bude tajna.
Osim ovih dodira, što ih darujemo tebi.
Budi naš, samo tren.
Tren duže, i nećeš otići.
Tako sluga postadoh njihov.
Vilama tim, okrutnim.