Ovaj tekst je šaljivog karaktera, sve sličnosti su slučajne i bez namere.
Tekst se odnosi isključivo na mene.
Prijatelju, nisi ti dobar.
Što se plašiš ?
Niko nije dobar.
Teško ti je.
Umaraš se.
Kako i ne bi, pokušavaš sebičnost da umotaš u društveni celofan.
Svi trče za suknjama.
Ili bar gledaju, balave i primenjuju ostale gurmanluke.
Slobodno istupi iz te društvene ektoplazme.
Nemoj da se batrgaš sa ostalima.
Nagledao i načitao se, dobro na kraju uvek, ha ha, pobeđuje.
Sve je to moment ličnog doživljaja.
I ništa više od toga.
Evo ti odgovora,
Ostaješ s’ onom ženom koja zna da si posuknjar.
Ne moraš da se trudiš da si nešto drugo.
U duši svi smo to, saznaš to pre ili kasnije.
Zavisi od toga koliko su ti izgovori dobri.
Ćao
Par mojih zlatnih pravila :
Ovaj zapis je šaljivog karaktera.
Nikoga ne provociram, niti prozivam.
Eto.
Kao horda smo živeli u pećinama.
Sada gradimo sebi svoju.
Uglavnom u pećini ostali smo.
Tehnološki smo dosta unapredili ličnu udobnost.
I gde će te cure, goli trbuščića i leđa.
Čim izađem na asfalt, nagrne gomila signala.
Na koje moj um reaguje kao žbun.
E sad Ž.B.U.N je trenuntna verovatnoća, mogućih scenarija.
Tada moj um izbaci gomilu slika prožetih poluinformacijama.
Kao kad malo prospeš vode, pa pljusne u svakom pravcu i smeru.
Kad na tren, izronim iz svog žbunja.
Shvatim, da i mene ponekad neke oči gledaju.
Kao meso.
Lešinarim, utmale duše,
Sa blatnjavog vrela.
Pijem.
Tren, dodira.
Treptaj, oka.
Lagano pokreni.
Kukovima pleti.
Pleši.
Bacim pogled, kroz prozor, preko ramena.
Kroz grane drveća, kroz kuće i nebo.
Zaprepašćen sam tom upornošću.
Da se postoji, živi i raste.
Te male travke i lišće na granama.
Gazim ih, pljujem i sečem.
A ne čujem ni jauka ni kukanja.
Rek’o bih da vlat trave, ima više volje i ljubavi.
Snagu da nastavi i oprosti.
Više nego svo čovečanstvo zajedno.
Nismo mi sa ove divne planete.
Sigurno smo spali sa neke kamenčuge.
Koja je doletela od negde.
... Gledam onu njegovu bolničku listu.
Klinac je HIV + i HBS +, na sve je pozitivan.
Već zamišljam krakondžulu od deteta.
Nešto sa tri noge i više pari ruku.
Šta mu crni roditelji zgrešiše. – pitah se ?
Godinama prolaze brojevi na njegovim listama.
Uvek je isto, bakterije i virusi.
Dete je biološko oružje koje hoda.
Odrastao je tu na nekom odeljenju.
Ni sam ne znam, što sad to vrtim kroz glavu.
Setio sam se valjda onog mog prdonje od 4.5 god.
Slučajno jednom naišli su taj klinac i njegova keva.
Po neki zaostali rezultat u labu.
Vidim klinac ko sunce, malo mršav i bled.
Al’ sija ko sunce.
E jbg...
