Lešinarim, utmale duše,

Sa blatnjavog vrela.

Pijem.

Tren, dodira.

Treptaj, oka.

Lagano pokreni.

Kukovima pleti.

Pleši.

Bacim pogled,  kroz prozor, preko ramena.

Kroz grane drveća, kroz kuće i nebo.

Zaprepašćen sam tom upornošću.

Da se postoji, živi i raste.

Te male travke i lišće na granama.

Gazim ih, pljujem i sečem.

A ne čujem ni jauka ni kukanja.

Rek’o bih da vlat trave, ima više volje i ljubavi.

Snagu da nastavi i oprosti.

Više nego svo čovečanstvo zajedno.

Nismo mi sa ove divne planete.

Sigurno smo spali sa neke kamenčuge.

Koja je doletela od negde.