Ovaj zapis je šaljivog karaktera.

Nikoga ne provociram,  niti prozivam.

Eto.

  Kao horda smo živeli u pećinama.

Sada gradimo sebi svoju.

Uglavnom u pećini ostali smo.

Tehnološki smo dosta unapredili ličnu udobnost.

        I gde će te cure, goli trbuščića i leđa.

Čim izađem na asfalt, nagrne gomila signala.

Na koje moj um reaguje kao žbun.

E sad Ž.B.U.N je trenuntna verovatnoća, mogućih scenarija.

Tada moj um izbaci gomilu slika prožetih poluinformacijama.

Kao kad malo prospeš vode, pa pljusne u svakom pravcu i smeru.

         Kad na tren, izronim iz svog žbunja.

Shvatim, da i mene ponekad neke oči gledaju.

Kao meso.