За почетак, мало о крају 2008.
Једни другима стално постављамо питање: ''Шта желиш у новој години?''. Доносимо оне јадне одлуке попут: ''Е, овај пут ћу га стварно оставити за свагда'', ''Само још ову да запалим и престајем!'', ''Од понедељка ћу на дијету'', ''Желим да упишем факс''... Стално нешто желимо, хоћемо, некуд идемо, нечему стремимо, а суштинске ствари смо скроз заборавили.
Тек понекад чујем питање ''А каква ти је била 2008.?''... Сувише је тешко застати и осврнути се на све успехе, неуспехе, успоне, падове, изливе, провале, одвале и проливе. То би значило да морамо да сагледамо ствари објективно, а свако зна да смо ми најбољи на свету. Боже мој, почевши од мене, па ја никад не грешим. Никад извини!
Ове године сам научила да је љубав у суштини једно сасвим себично осећање – она љубав због које сечемо вене, на сав глас урламо како неког волимо, скачемо са мостова и померамо планине. Цео живот сам живела у заблуди да не умем да волим јер никада нисам волела чоколадне бомбоњере, цвеће и миришљаве поруке. Романтика у мом речнику не представљају свеће и срцепарајуће сцене у филмова где он трчи, нон-стоп трчи, или за неким таксијем у који је села, или се свађа са цариником да га пусти да улети у авион... Трчи, а никуд не иде. Џабе он тренира атлетику у свакој причи, кад је птичица узела пут под ноге и побегла од излива будалаштина.
Љубав није реч. Могу да кажем ''волим те'' сваком пању у Дунавском парку па да живот настави својим током. Љубав није мисао. Мислила сам да могу да летим па сам пољубила патос пар пута док вртоглавица није прошла. Ето и сад размишљам о њој, па каква ми је добра то донело? Љубав није сплет околности. Никада нећу научити да ''заволим неког''. Не можеш заволети. Или јеси – или ниси. Није куповна вредност. Не може се купити никаквим парама или даровима.
Најгоре је кад се егоманијак заљуби. Онај ко највише воли да воли. Тако он узме да малтретира све око себе и на сва звона цврчи о својој љубави, а не схвата да је сам извор своје патње, као неки лош виц. Како препознати такву особу? Често тражи на било који начин недоступне особе: незаинтересоване, заузете, географски непожељне, сумњиве сексуалне оријентације, преамбициозне каријеристе, опсесивно компулзивне...Пате од синдрома забрањеног воћа.
Дакле, моја жеља свима вама је да се запитате кога волите и зашто. Мало више тога (речи на Љ а није Љовисна) следеће године, па да у 2009. могу да напишем ведрији извештај.
Уживајте у празницима и ако сретнете оног Деда Мраза са рекламе за Кока Колу, реците му да је педер. Ко још жели канистер сока за Божић!?