Pusim evo skoro dvaesipet godina. Cigarete. Do sada nisam probavao da bataljujem. Nije mi bivala bas neka nuzda. Narocita.

Doduse pre dve godine me drmnuo infrakt, al ni tad nisam batalio.

Batalio sam slano, slatko, masno, ljuto i jos ponesto. Al duvan jok.

I pice sam bio batalio, al ne skroz. Al duvan jok.

Nije da bas nisam hteo. Bio sam i obeco, al mi nije bila nuzda ondak. Lekar je reko da su mi pluca zdrava, kaze imam kapacitet ko vaterpolista. Il oni sto ronjaju na daa. Lekar je jos reko i da to nema veze sa srcem. Misim u vezi infrakta. Kaze samo rak moz da me strefi, eventualno.

Dobro, jebes rak, vazno je da se srce sredi. Tad su mi i ugradili neku, dizvinete, frulicu oko srca. To se radi samo za BUDZE vele oni tada.

I opravise ga tad. Skroz. Al duvan nisam batalio, jok !!!

Duvao sam i u bolnickoj sobi, i u banji, gde nisam, i malo po malo dognao do tri paklice na dan. Bez kafane i pica. Sto je mlogo, mlogo je, braco Srbi i sestre Srpkinje.

A DANAS SAM MLOGO NERVOZAN. OD DANAS BATALJUJEM. RUKE MI SE TRESU, I SAV SE TRESEM, DIZVINETE, KO PRCANO MACE. KAFA MI NE PRIJA. CAJ NISAM PIO NI SA TEMPERATUROM 40. JEDINO DA UZVARIM VRUCU RAKIJU.

Mada, cini mi se rano je. Al bi legla, rado bi se  napio, bolu me misici, kosti, daleko bilo ko da sam narkomanin. Pu, pu, pu.

A nisam.

Samo bi da batalim duvan. Bem ti duvan i ko ga izmisli.

Nije zbog raka, ni zbog srca, ni zbog nekih drugih bolestina. Ma jok bre. Teo sam samo da usparam neki dinar, pa da za deset godina kupim dvosed.

Kabriolet.