| |
|
|
|
|
|
|
|
Danas smo prvi cas zapoceli minutom cutanja da odamo pocast ljudima koji su poginuli tokom nato bombardovanja. U 12 su trebali da puste sirene,kojih se secam iz detinjstva. Secam se dosta stvari iz tog perioda. Pre svega se secam straha i bespomocnosti,koja nas je tih nedelja okruzivala. Iako sam bila veoma mala,neke stvari nisam zaboravila. Secam se jezivog zvuka sirena i mamine panike kada bi je cula. Secam se sklonista u kojima smo nocima spavali,ja i moji roditelji. Secam se i onog uskog prostora izmedju kreveta i zida gde smo mama i ja spavale (dok smo jos spavali u stanu),dok je tata spavao na krevetu-on se nije plasio. Secam se kako smo lepili prozore debelim trakama-lepili smo ih u obliku iksa. Da,secam se i pesama o bombardovanju kao i onih "vozila" pomocu kojih smo prelazili Dunav,jer su nam mostovi bili poruseni. Secam se i jedne veceri kada sam se setala po keju i videla srusene mostove. Ah... Tog prizora cu se zauvek secati. Sunce je zalazilo,a oko mene je bio krs i lom. Da,na zalost se secam svih tih stvari... Ali drago mi je da je tome dosao kraj. I iako je od dana kada je Srbija poslednji put bombardovana proslo citavih 10godina secam se tih stvari kao da su bile juce. Tada nisam ni znala u kolikoj zivotnoj opasnosti sam bila.U kolikoj zivotnoj opasnosti smo svi bili. Slusam price,o neduznima koji su stradali u bombardovanju. Jezim se. Milica Rakic. Devojcica koja je poginula u kupatilu porodicnog stana dok je sedela na nosi. Devojka koja je bila 2.na svetu iz takmicenja u matematici. Bila je u vozu koji je prelazio preko mosta u trenutku kada je on pogodjen. Iako je povredjena krenula da izlazi iz reke,pala je jos jedna bomba i raznela je. Da,mnogo neduznih ljudi i nevinih zrtava. Za kraj mi ostaje samo da pozelim da se ovako nesto vise nikad ne desi,barem ne u Srbiji.Jer za mir u svetu treba jos mnogo,mnogo vremena.... |
:: Obavesti prijatelja! |