Ne znam kojim sportom se nisam bavila u zivotu.

<> Odbojka <>

<> Basket <>

<> Balet <>

<> Ples <>

<> Gluma <>

<> Novinarstvo <>

<> Manekenstvo <>

<> Aikido <>

Da...Aikido...

Vecinu vremena kao dete zaista sam provela srecno u tom klubu.

Isli smo na takmicenja.

Polagala sam za pojaseve raznih boja.(trenutno-braon)

Osvajala sam zlatne medalje.

Skupljala sam diplome.

I onda se sve promenilo.

Iz mene kao da je isparila ta zelja za pobedom i borbom.

Kao da je odjednom iz mene nestao taj borilacki duh.

Otisao je i nikad se nije ni vratio.

A iskreno,nikad ga nisam ni trazila.



Treneri su primetili da to nisam stara ja.

Tehnike koje sam ranije radila sa lakocom,sada jedva i zapamtim.

Redosled tehnika...Ma ni ne trudim se da zapamtim...

Ni ne znam gde su mi oni silni listovi papira koje sam trebala da naucim.



I sada,idem da treniram.

Ponedeljkom,sredom i petkom.

Ne znam ni sta bih radila tim danima uvece,da ne treniram.

Petkom bih izlazila,predpostavljam...



I da,pokusavala sam da prestanem.

Izvlacila sam se kod roditelja.

Stalno me je nesto bolelo.

I onda sam ih pitala da prestanem da treniram.



"Nemoj klincezo,zeleni si pojas..."

"Nemoj klincezo plavi si pojas..."

"Nemoj klincezo braon si pojas..."



I sto duze ostajem,sve vise mi klub prirasta za srce.

Kada bih sada otisla,predpostavljam da bi mi srce prepuklo.

Na dva dela.

Ali ne zbog borilacke vestine.

Ja aikido ne volim.

Ja aikido MRZIM.

Tamo sam samo zbog drustva.I decka.



Pa i nije nama bas tako lose...

Kada smo zajedno...

Jer kako se kaze...

SVI ZA JEDNOG,JEDAN ZA SVE!!