Ponekad pozelim da se vratim u ono vreme kada sam bila klinka,kada nisam poznavala skoro nikoga iz skole,kada sam se druzila samo sa svojim odeljenjem i kada sam kroz hodnike prolazila veoma brzo,ne pricajuci ni sa kim.

Sada je sve drugacije.Poznajem bukvalno celu skolu.I ne samo nasu smenu.A kroz hodnik ne mogu da prodjem tek tako vec moram da se javim drustvu.

Ali ovaj post ne pisem o tome.

Ranije su drugovi bili samo drugovi.I tu nikada nije bilo sumnje.Ali sada...Naime juce me je jedan drug iz odeljenja pitao da budemo zajedno.Jeste on najbolji frajer u razredu,tu nemam sta da kazem.Ali.....Nekako mi je glupo da dugogodisnje prijateljstvo preraste u ljubav.Jer posle..."Posle rastanka kao po pravilu vise se ne znamo".To mi ne treba.To mi zaista ne treba.

Zelim da imam iskreno prijateljstvo da drugovi budu samo drugovi i da budemo isti kao ranije!Ali to nije moguce....Zasto?Eh...Svi smo se mi,polako,godinama promenili i nema sanse da se vratimo u nazad.

A ima tu i ljubavi...U mom svakodnevnom zivotu tj.Kako mi samo prijaju zagrljaji i ti neobavezni poljupci...A tek sto smo lep par:)Omg...Bas sam onako,zaljubljena posle dugo vremena...I presrecna sam zbog toga jer mi se cini da sam konacno i zauvek prebrodila brodolom "Ochiju boje Dunava" jer cak i kada sam ga videla nisam nista osetila...A on...On se vraca za jedno mesec dana u skolu.I ubedjen je da cu opet biti s njim....Samo neka se on ubedjuje.Ali dala bih mu jedan savet...Ako se ne nadas,neces se razocarati.