Iako nemam mnogo tuznih secanja,naj tragicnije i naj gore secanje koje imam dozivela sam u blizini skole.Bio je to dugacak dan-tacno se secam da sam imala kontrolni iz matematike (iz kog sam kasnije dobila topa,ali nije to toliko bitno)-i kada je konacno zvonilo za kraj sestog casa maltene sam izletela iz ucionice sa drugaricom koja zivi blizu mene.Tako smo nas dve isle-sa jos gomilom dece koja idu u nasem pravcu-ni manje ni vise po sred puta.Ispred nase skole je jenosmerna ulica i sve generacije se vuku posred puta s` obzirom na to da ulica nije mnogo prometna to nije predstavljao problem (uglavnom).Dok smo se tog dana tako vukli posred puta,pogledala sam preko ramena i na maloj razdaljini ugledala autobus.Brzo sam se proderala da dolazi bus i svi smo se sklonili sa puta.Skoro svi.

Autobus je prosao,a mi smo nastavili.Dok smo isli,zacuo se tup udarac,neciji glasan vrisak i kocenje automobila.Kada sam se okrenula videla sam kako se jedna sedmakinje prevrce preko haube automobila-njena torba leti u vazduh i pada daleko od mesta gde je pala ona.

Ona je lezala nepokretna na zemlji,ne dajuci nikakve znake zivota.Ljudi su pritrcavali,devojcice iz njenog razreda su vristale i plakale,a deca koja idu tuda su zapanjeno gledala u nju-bas kao i ja.

Covek koji ju je udario izasao je iz automobila i drao se na sve koji su ga psovali "Sto nije gledala!?"...

Tu devojcicu (koju necu imenovati) polivali su vodom i pokusavali da je probude.Hitna pomoc je dosla tek posle 20-ak minuta...

Najtragicnije je bilo kada je dosla njena mama i pocela da vristi i place...

Kada su je uneli u kola hitne pomoci svi su polako krenuli kucama...Dosta dece se zadrzalo na igralistu u blizini,bas kao i ja...

Tog dana sam dosla kuci mnogo kasnije nego obicno i nije mi bilo ni do cega.

Volela bih da nista od toga nisam videla...Da se nista nije dogodilo...

Jer,to i dalje znam,da nije bilo tog autobusa devojcica koju bi udarila kola bila bih ja...