7.2.2013 - Zašto je kul biti nenormalan?

Nekoliko pojava na fejsbuku mi izuzetno ide na nerve. Ona tipična kvazi-filozofska kad moralni patuljci i humanoidni paraziti, šljam ljudskog roda, citiraju u svojim statusima planetarno popularne mrtve pesnike ili pisce koji se toliko prevruću u svojim grobovima da im broj obrtaja u sekundi znatno premašuje frekvencije najbržih procesora. Ona druga, takođe tipična, kad svi oni jadni, nesigurni, povređeni i omojbože izuzetno emotivni šeruju fotografije koje bi trebalo da budu romantične i tužne i srećne istovremeno, linkove za pesme na YouTubeu koje su na svakom saundtreku za neuredna samoubistva (seča vena, prosviravanje mozga i slično).

Ništa manje iritantna mi je grupa kojoj pripadaju uglavnom tinejdžeri (mada ima i onih koji se samo tako osećaju a imaju i do četrdeset i više godina) i koja deli moje gađenje prema dve prethodno pomenute grupe ali ima tu tendenciju da konstantno insistira na svojoj nenormalnosti i različitosti što ih čini tako posebnima i tako kul. Niste kul. Niste posebni. Isti ste.

Ja sam bila problematičan tinejdžer. Neki ljudi bi rekli da sam i dalje problematična jer se ne uklapam u neki zadati obrazac ponašanja, interesovanja i ambicija jedne devojčice, devojke ili žene, mada ja to tako ne vidim. Da, ja možda nisam najtipičniji primerak svoje vrste i pola, ali mi nije jasno zašto bih se zbog toga etiketirala kao problematična, nenormalna ili drugačija. Razlikujem se podosta od tih najtipičnijih primeraka ali svesna sam toga da pored mene postoji još mnogo njih koji se takođe razlikuju. A svi mi zajedno, mi koji se razlikujemo i mi koji smo drugačiji od tih najtipičnijih primeraka, mi smo slični. Sve je stvar perspektive. 

Ono što je meni oduvek bilo (a po svoj prilici uvek će i biti) misterija je prihvatanje tih nametnutih i najtipičnijih normi i obrazaca i stavljanje koordinatnog početka sistema vrednosti u te druge, najtipičnije ljude. Cela priča koja se formira oko te ideje drugačiji sam i zato sam kul nije mi jasna. Možda to može da donese neku satisfakciju tokom tom buntovnog tinejdžerskog perioda ali kad se malo odraste to samo vodi u nesigurnost, komplekse, mržnju i depresiju. Budimo iskreni, svi mi želimo da se negde pronađemo, da negde i nekome pripadamo podjednako koliko želimo da nešto i neko pripada nama.

Ja sam savršeno normalna. Imam prijatelje koje volim i koji vole mene i trudim se da uvek budem tu za njih. Trudim se da priznam, ispravljam i ne ponavljam svoje greške, kad god se desi da ih napravim. Trudim se da nemam u svom okruženju ljude koji mi ne prijaju, da ne radim stvari koje meni ili dragim mi ljudima smetaju. Ne trudim se da budem nešto što mi se nameće nego nešto što želim da budem. Ne poredim se sa manje uspešnim ljudima samo da bih se osetila kao moćna i ostvarena niti sa onima koji su najtipičniji primerci samo da bih se osećala kao posebna jer sam drugačija od njih. Poredim se sa sopstvenim mogućnostima i trudim se da budem što bolja verzija sebe. Ja sam savršeno normalna.

Možda centar fizičkog Kosmosa nije ni u kome od nas ali hajde bar da centar metafizičkog Kosmosa smestimo u nas same, da svako sam sebi bude savršeno normalan a da ponos sačuvamo za neke stvarne uspehe i velika dela. To je već kul.