Hronika ljubavi «

Neposlata pisma...

Pitam se koju reč trebam reći da bi shvatio da te volim.Da li je to reč prijateljstvo, ili reč, dete, možda sloboda, mir, ili  blženstvo.

A šta ako samo ćutim? Za mene tišina govori sve.U tišinu se najbolje  razumem

.Samo sam te gledala i smešila se.Bez  suvišnih  pitanja.Bez zamerki.Bez kako, kada i zašto.

Nije bilo dovoljno.

Hodala sam stazama života a nigde nisam stizala.

Pošla sam a nisam stigla gde sam krenula.

Zarobljena u trenutku vremena između juče danas i sutra.

Čekajući pravi trenutak nisam ni primetila kada je prošao.

Čekajući možda sačekala sam nikad.

Bili smo kao dva oka koja se svaki dan gledaju ali jedno drugo ne vide.

Bili smo dve samoće u  očajnoj nadi da bićemo  jedno.

Možda.

Možda je bilo na početku.Možda je  na kraju.Možda zauvek.

Svaki otkucaj moga srca govori da kada nestane mrak i svane novi dan to je nova nada za neko novo možda.

Možda ćeš jednom u nečijim očima prepoznati sjaj ljubavi moje.

Zagledaj se pažljivo, jer oči su ogledalo duše.

Od čega si se krio, od čega si strahovao.

Od ove  lčjubavi koja mira nema .

Video si jabuku u ruci koja nije postojala.

Nema slučajnih susreta.U mom životu nikada ništa nije bilo slučajno.Jer ja znam.

Kao što i ti znaš da znam.

Poznavala sam te pre nego što si začet u majčinoj utrobi.Znam kako sediš, kako jedeš, kako spavaš, kako dišeš.

Šta Bog od nas traži i šta nam nudi je da jednostavno dajemo i jednostavno primamo.

Šta znači ljubiti? Šta znači voleti?

Ljubite bližnjega svoga kao samoga sebe.

Znači nesebično zaboraviti sebe radi drugih, znači učestvovati u njihovoj patnji i njihovom bolu, znači oprostiti i živeti u pomirnju.

Nismo se složili.

Ti sve radiš radi sebe ja radi drugih.

 Jer jedino tako mi je dobro.

Kada mogu učiniti da drugi budu srećni.

a Tebe ne mogu.

I to je kraj.

Ovo je poslednji post.