Još jedan važan pravac u mangi bio je gekiga ("dramatične slike"). Između 1960-ih i 1970-ih postojale su dve strip struje. Prva, u obliku mange, bila je bazirana na prodaji antologijskih magazina koji su sadržavali desetine naslova. Druga, gekiga, bila je bazirana na obliku iznajmljivanja kompletne "knjige" sa samo jednim naslovom. Mange su se pojavljivale u nedeljnim i dvonedeljnim publikacijama, tako da je produkcija bila brza, sa poštovanjem rokova. Vremenom je većina manga autora prihvatila Tezukin stil crtanja, gde su likovi crtani jednostavno, ali sa prenaglašenim izrazima lica, sa karakterističnim ogromnim okruglim očima, što je u inostranstvu postalo asocijacija za japanski strip.

Kontrast je bila gekiga, koja je imala kompleksniju i zreliju radnju i veću posvećenost pri izradi svake stranice. Zbog ovoga je smatrano da gekiga ima mnogo veću umetničku vrednost. Međutim, gekigin model iznajmljivanja knjiga ugasio se '70-ih godina, dok su crtači mange značajno poboljšali svoj kvalitet. Konačno, gekiga se pripojila mangi i danas se pod ovim imenom misli na mangu koja nema komični crtež. Verovatno najpoznatija manga gekiga stila je Akira.

Međutim, gekiga nije uticala na samo na vizualni stil mange: nakon '70-ih, pojavile su se mange koje su imale slike i dijaloge namenjene starijoj publici. Mnoge su imale značajan broj slika sa scenama seksa i nasilja, a bile su namenjene tinejdžerima: za razliku od Tezukinog vremena deca su sada imala mnogo veći džeparac, tako da su mogli sami da kupe mangu, umesto da traže od roditelja da im je kupe. Zbog toga izdavači mange nisu morali da prilagođavaju svoje stripove mišljenju roditelja. Povrh svega, dominacija nedeljnih serijala dovela je do toga da mange značajno postanu "petparačke priče", sa velikom količinom nasilja i golotinje (prevashodno, iako ne samo, namenjene dečacima). Reprezentativni naslovi ovog žanra bili su Harenchi Gakuen (Harenči Gakuen), Goa Nagaija i Makoto-chan (Makoto Čan) Kazua Umezua, oba sa obiljem krvi, golotinje i vulgarnih šala. Slično kao i u Sjedinjenim Državama tokom "Strip panike" '40-ih i '50-ih, nastavnici i roditelji žalili su se na sadržaj mangi, ali za razliku od SAD-a nije bilo pokušaja da se osnuje kontrolni odbor poput Comics Code Authorityja (Komiks koud autoriti). Interesantno je da su manga časopisi "za decu" '70-ih imali mnogo više vulgarnih tema (zahvaljujući tome što je u to vreme to bio jedini dostupni štampani format), ali '80-ih i '90-ih, su se pojavili novi časopisi namenjeni tinejdžerima

Manga u bukvalnom prevodu znači "slučajne (ili ćudljive) slike)". Reč je ušla u običajenu upotrebu krajem XVIII veka sa izdanjima poput radova Suzuki Kankeijevog Mankaku zuihitsu (Mankaku Zuhicu, 1771) i Santo Kjodenove slikovnice Shiji no yukikai (Šidži no jukikaji, 1798). Početkom XIX veka to su Aikava Minvin Manga hyakujo (Manga Hjakudžo, 1814) i slavna Hokusai manga u kojoj su se nalazili izabrani crteži poznatog ukijo-e umetnika Hokusaija. Međutim, giga (doslovno "smešne slike"), naročito chōjū jinbutsu giga (doslovno "smešne slike ljudi i životinja") crtanih u XII veku od strane različitih umetnika, sadrže dosta karakteristika mange, kao što su važnost priče i umetnički uprošćene linije.

Manga se razvila iz mešavine ukijo-e stila i stranih artističkih pokreta. Kada su Sjedinjene države započele trgovinu sa Japanom, Japan je ušao u period ubrzane modernizacije i globalizacije, tako da su doveli inostrane umetnike da poduče japanske studente stvarima kao što su linija, forma i boja, na koje se u ukijo-e pravcu nije toliko obraćala pažnja jer je ideja koja se krije iza slike bila mnogo važnija od nje same. Manga je u ovom periodu bila nazivana ponči-e (Punch-picture) i poput svog britanskog dvojnika, magazina Punch (Panč), sastojala se od humorističkih i politički satiričnih slika, malog formata od jedne ili četiri slike.

Slike kupača iz Hokusai mange.

Između kraja Meidži perioda i početka II svetskog rata, najpoznatije mange uključivale su radove Rakuten Kitazave i Ipei Okamotoa. Rakuten Kitazava bio je učenik Frenka A. Nankivela, australijskog umetnika. Sarađivao je sa Džidži Šimpoom sa kojim ga je upoznao Jukiči Fukuzava. Nakon toga, Rakuten je objavio poznate komične stripove kao što su Tagosakuov i Mokubin izlet u Tokio ( Tagosaku to Mokubē no Tōkyō-Kenbutsu) i Neuspesi Kidoro Haikare ( Haikara Kidorō no Sippai), oba iz 1902. godine. Ipei Okamoto je osnivač prve asocijacije crtača u Japanu — Nippon Mangakai. Njegovi manga manbun radovi, kao što je Život čoveka ( Hito no Isshō) iz 1921. godine, bile su uzor za fantastične mange koje su se kasnije pojavile.