Deo moje drame '' Tesla se vraća u Ameriku ''
( radnja : festival lažova )
ВОДИТЕЉ: Молим нашег следећег такмичара Милића Драгића, званог Сеља, да исприча свој доживљај.
( аплауз )
На бину излази седокоси старац од ко зна колико година, за кога је и рођена мајка заборавила кад га је родила и поклања се публици.
Сеља: Другови и другарице ( чује се ''уа!')/. Хоћу рећи поштована публико. Године су учиниле своје, нисам више млад као некад, ноге ме издају. Морам да седнем. ( узима столицу и седа ). Ех, шта ћеш! А кад се само сетим шта су ове ноге препешачиле. Целу земљу уздуж и по-преко. Нема места где нисам био. Што наш народ каже - био сам кадар стићи и утећи...
Публика: И на страшном месту постојати!
Сеља: Баш тако, баш тако. И на страшном месту постојати. Много се претурило преко главе. А ја нисам хтео ни вечерас да будем овде, него унуци навалили: '' Ајде деда, веле, доста си нас смарао својим причама, причај мало и другима. А ако може нешто и да се заради није лоше. Ја то да нешто не бисте помислили да је из задовољства. Да се историја не заборави. Ја, као живи учесник историјских догађаја могу о томе. Ја сам позван. Све сам то рођеним очима гледао.
Публика: Дај чича не тупи, почни већ једном!!!
Сеља: А, не чича. Чича је нешто друго. И њега сам срео док нисам прешао у партизане, али ово, што ћу вам испричати ради се о Титу. Да, да Другу Титу. Какав је то човек био. Не можете ни замислити. Господин човек. Руска школа. Рођен за вођу. Сећам се као данас да је било. Ове догађаје историја још није забележила и зато је моје сведочење битно. Дакле... На Дрвару, пред саму офанзиву седим ја и распирујем ватру са једним угарком кад ето ти Друга Тита, дошао к мени да се мало угреје. Ја скочим, салутирам: ''Друже Тито, Милић Драгић Сеља, коњоводац ударне те и те...'', а Друг Тито ме видно задовољан тапше по рамену.
''Добро, добро друже Сељо батали те војничке крутости. Па, мајку му, нећемо се тога држати к'о пијан плота (ту узречицу је касније волео много да користи, не знам зашто). Седосмо ми тако, поче и Друг Тито да џара , тек одједном ће загледан у ону ватру: ''А, ти друже Сељо, шта мислиш како ће се све ово завршити?''.
''Онако како мора'' одговарам као из топа.
''Да знаш да си у праву,'' замишљено настави Друг Тито '' него ти ту мени врдаш. Дајеш ми неке дипломатске одговоре. Тебе ћу ја у амбасадоре чим дођемо на власт.''
''Свака вам је на месту!'' опет ћу ја. ''Него, шта ти мислиш, ко ће победити ја или Дража?'' на то ће Друг Тито.
''Док је нас Срба само ви можете победити''.
''А како ће ме у Србији прихватити?'' интересује се даље.
''Оберучке, Друже Тито. Волеће вас више од својих најрођенијих.''
''Паметан си ти, друже Сељо. Умеш да оцениш ситуацију. Шта рече да си по чину?''
''Коњоводац, друже Тито!''
''Е, сад си капетан Друже Сељо. Маршал те унапређује лично.'' задовољно ће Друг Тито.
''Разумем, Друже Маршале!'' салутирам ја, али ме он вуче за руку да седнем и као да ми нешто шапуће. Ја начуљио уши, видим ствар је озбиљна. Такорећи поверљива.
''Него, реци ти мени, друже Сељо, јеси ли ти скоро, мислим онако...''- и ту ми значајно намигну.
''Зар ја, Друже Тито? Таман посла. То наш морал не дозвољава. Наше другарице... Таман посла!...''
''Стани!'' нареди ми Маршал и ја стадох.''Није то тако страшно. Морал то не дозвољава, то си потпуно у праву. Свака ти част друже Сељо. Шта рече да си по чину?''
''Капетан, Друже Тито!''
''Ма какав капетан, сад си мајор са таквим моралом.''
''Разумем, Друже Тито!''. И хтедох да салутирам, али ме он задржа.
''Али, друже Сељо нећемо се, мајку му, држати к'о пијан плота за тај морал.'' ''Потпуно сте у праву, Друже Тито. Треба неки пут, извините на изразу, и окинути.'' ''Окинути, него шта'' дочека Друг Тито ''и то онако војнички. Видиш Сељо ту су велике ствари у питању. Револуција тражи жртве. Па биле оне и сексуалне.'' ''Потпуно сте у праву, Друже Тито''
''Е, видиш Сељо, ја сам малопре ту једну омладинку, како да ти кажем...'' ''Слободно кажите...''-оте ми се.
''Јес'? Теби да кажем?'' мало се трже''Али уосталом то и није слатко ако не можеш да се похвалиш.''
''Биће да је тако!''. Потврђујем ја.
''А можда и нисам требао...'' као да се двоуми Друг Тито.
''Можда и нисте требали.'' И ја замишљено климам главом.
'' Ма дабоме да сам требао'' пресече он. ''Апсулутно сте у праву''.
''Видиш Сељо, мени је на врх главе те светске политике. Ваљда сам и ја заслужио тренутке одмора''
''Потпуно сте заслужили, нема шта.'' додајем ја.
''И шта рече да си по чину?''
''Мајор Друже Тито!''
''Видиш мој пуковниче,'' настави он ''ово је само између нас и немој да се прочује!''
''Таман посла, Друже маршале'' одговарам ја кад у то у пећину уђоше Кардељ и Моша. Поседаше и они око ватре. Друг Тито нас упозна. Мене представи као свог новог генерала, педесет четврог по реду. Објасни Моши и Кардељу да смо причали о светској политици, мало се промешкољи, протегну се па поче да скида ногу. Ја зинуо од чуда. Не знам у кога пре да гледам. Кардељ скида руку. Моша бркове. Ја од стида да умрем. Немам шта да скинем. Хтедох опанке, али се предомислих па скидох џемпер. Кад смо тако скинули свако шта је имао усудих се да се обратим Другу Титу: ''Па, како Друже Тито, па зар ви, па зар ви имате...'' ''Вештачку ногу''- рече он уместо мене и насмеја се.?? Е, мој Сељо, мој генерале! Ја са овом дрвеном бежим боље него они са правом. Девет пута су Немци правили офанзиве, али шипак. Само да знаш доћи ће дан кад ће ми ову дрвену ногу одсећи'' ''Да вам одсечу дрвену ногу? Ко да вам одсече? Папо?''- упитах ја мислећи на Исидора.
''Код Папе ћу отићи касније. И то сам испланирао. Историја ће ми одсећи ову дрвену ногу, мој Сељо, мој генерале.'' Ништа га нисам разумео, само то да од коњоводца постадох генерал. У том неко утрча у пећину и викну: ''Десант!'' Сви скочише. Тито зграби Кардељеву руку, а овај његову ногу, али се брзо заменише. Друг Тито ми добаци, онако у журби: ''Генерале на положај! Па ако преживиш видећемо се после рата.'' Судбина је хтела да преживим, али се више не видесмо. Кад сам после рата, једном удбашу, иначе мом синовцу, испричао ово за ногу, стрпаше ме у лудницу и узеше ми чинове. Ни до данас не знам ко ме издаде. И сад се са носталгијом сећам тог нашег сусрета у пећини, и једино што сам успео да сачувам, то су ови Мошини бркови. ( вади из џепа бркове )/
Публика: Људи, па овај је био у лудари. Људи, не дајте да брука лик и дело Друга Тита...
Сеља:Ето, ја толико. А за ногу је Друг Тито био у праву. Стварно му одсекоше...
( Одводе га са бине, чује се и понеки аплауз )
