Miško
Zovem se Miško.Legenda kaže da sam ime dobio po sceni iz nekog filma, ali sam ja više sklon da verujem da je to zbog posla kojim se bavim. Znam da mi se bliži kraj, pa sam rešio da kažem nešto o sebi, radi istine i generacija koje dolaze. Ušao sam u duboku starost. Imam punih devet godina, i počeo sam da gazim desetu.Rodjen sam kao siroče. Dete sam palog borca. Otac je pao pod točkove jednog automobila u punoj brzini, negde na pola puta izmedju kuće u kojoj smo živeli i obližnjeg kontejnera. Jadnik je pokušao da mi donese nešto za jelo, ali nije uspeo. Ipak...opstao sam. Odrastao sam u siromašnoj radničkoj porodici. Mladost sam proveo sretno i bezbrižno. I danas se sa nostalgijom prisećam tih dana. Kontejneri su bili puni hrane. Hleb se bacao na sve strane, a moglo je i meso da se nadje.
Za one koji do sada nisu shvatili, ja sam mačor. A sve ovo diktiram u pero mom gazdi Voji, jer što bi rekao Duško Kovačević : '' U sve vas deco zajedno, nemam nimalo poverenja ''. Inače, nije loš taj Kovačević, svidja mi se. Biće jednog dana nešto od njega.
U mladosti sam vodio buran život. Bio sam najlepši mačor u kraju. Krasile su me svetlo – zelena dlaka, i elegantan hod. Mačke su kao lude padale na to. Bez hvaljenja, ali čekale su na red da dodju do mene. Protekcije nije bilo. Tu sam bio neumoljiv. Inače se nikad nisam pridržavao onog, kako je februar odredjen za ljubav. Cela godina je bila moja, i kada ja krenem u akciju, za komšiluk više nije bilo spavanja. Mačke bi celu noć mjaukale...da li od bola ili zadovoljstva...sad ko će ga znati.
Gledao sam jednom ( krijući se ) i ljude, ali pravo da vam kažem, malo šta sam tu shvatio...Mnogo su komplikovani...nekako ne umeju da se snadju....a jedan me je toliko nasmejao da sam na kraju plakao... a plakao je i on...Sećam se, bilo je nešto ovako...
''Svečano odelo,večera,ruže,lagana muzika,prigušeno svetlo,šampanjac,on hoće ona neće...razgovori,razgovori, razgovori, on kleči,preti da će se ubiti,plače,čupa kosu,pokazuje slike iz mladosti,štednu knjižicu....on hoće ona i dalje neće....Negde oko pola četiri kad sam već počeo da zevam, on konačno obećava da će je ženiti...ona hoće, ali sad on ne može...''
Ja nikad nisam obećavao brak, valjda sam zato i imao toliko uspeha...te stvari ne možeš da radiš ako si pod stresom...
U mladosti sam imao izoštren njuh i brze reflekse. Koliko sam samo uhvatio miševa, više ni sam ne znam, a i mnogim pacovima sam došao glave. Nijedna deratizacija nije toliko učinila za grad, koliko sam ja činio u jednoj sezoni. Ujedno ovim putem želim da predložim da mi društvo kao zaslužnom mačoru podigne spomenik. Da to bude prvi spomenik jednom mačoru. Moja vrsta to zaslužuje....Mada bih bio zadovoljan i sa ulicom...nisam cepidlaka...Moglo bi Miškovo sokače, ili tako nešto...ne pravim pitanje...
I da se vratim na početak priče. U medjuvremenu sve se promenilo. Nekada smo slobodno jeli iz kontejnera koliko smo hteli, obično nas niko nije dirao.Sada je sasvim drugačije. Od ljudi više ne možeš da pridješ kontejneru, a i ko pokuša rizikuje da dobije preko ledja ( što meni, priznaćete ne treba u ovim godinama )...I tako...stanem sa strane i čekam da se gužva razidje, ali kad se razidje obično ništa ne ostane za mene...Sad zašto je to tako pojma nemam...Neki kažu da je kriva svetska ekonomska kriza, a neki opet krive Vladu...mada mene to u ovim godinama mnogo ne uzbudjuje...Vladu ne znam, a nije mi loše ni kod Voje...
Čuo sam jednom ( ko zna da li je to tačno ), da je jednog dana Van Gogu muva sletela na uvo, a on rešio da je sa brijačem prepolovi. Ne znam šta je dalje bilo sa muvom, ali Van Goga proglasiše ludim. Da i za mene ne bi neko rekao '' ovaj je totalno prolupao '', bolje je da ovu moju priču polako privodim kraju.
Lepi dani su prošli, osećam to. Sve češće me muči reuma, pa se sklupčam pored peći i predem. Znam da moje vreme prolazi. Dlaka mi gubi sjaj, i sve više opada. Kad mi je dosadno, kažem Voji da mi uz gitaru peva '' Imo sam strašnog petla '' od Dj. Balaševića...
I dok tako dremuckam, Voja obično počne, ali sa nekom drugom pesmom...tek da mi brkove razvuče u osmeh...
'' Imo sam ja mačora, bio je glavna fora,
za komšinske mačke bio je prava noćna mora,
a mace pitome,nežne...to je i mangup znao,
samo bi mahnule repom, a onda rekle...M...jaooooo!...''
Kad dodješ u moje godine, sve ti postaje dosadno. Jedino žališ za uspomenama, a i to samo na trenutke. Kažem, moje prolazi...a šta će biti sa Vama koji ostajete, samo Bog zna....Vojo jesi li stavio tačku? Onda je to sve...mijauuuuu!
U Beogradu 17.02.1999 god.
