lutanja

Tražimo i biramo i nalazimo partnere ... u medjuvremenu nam se čini da se menjamo, da menjamo kriterijume, da učimo, da će mo naći i izabrati bolje sledeći put ...

A odakle nam oni prvi prvobitni kriterijumi?
Kada smo prvi put zapazili suprotni (ili isti) pol i osetili onu unutrašnju nervozu?

Ja se sećam kao danas svog prvog dana u školi. Prvi razred, prvi dan, mama i ja kasnimo. Tek smo se bili doselili u taj kraj pa drugara iz kraja nisam imala. Kada smo ušle u učionicu sve klupe su bile već popunjene, sa jednim ili oba djaka. Mama je izabrala i rekla
- Evo ovde ćeš, kod ovog dečka, pogledaj kako je sladak!
Nisam se bunila. Mama je izabrala malog manekena iz Ateksovih kataloga.
 

To je bio njen prvi izbor za mene, i ne znam da li je ikada shvatila koliko su to, kao i svaka njena rečenica i svaki njen gest doprinoli mojim shvatanjima muškaraca, odnosa, i formiranju moje ličnosti i mojih kriterijuma.
Moja teorija je uvek bila da te prve kriterijume nosimo iz kuće u kojoj smo odrasli. Da nas majke uče šta su muškarci a šta žene. Da njeno ponašanje, sa nama, kao i sa ocem (ili partnerom) grade naše ideje o ljubavi ili već onome što se medju njima odvija (na žalost nije uvek ljubav u pitanju). Posmatrajući naše majke postajemo žene. I možda još bitnije, postaju muškarci. Naše majke vaspitavaju sve te naše muškarce u koje se kasnije zaljubljujemo. Ne znam da li imaju prava da se kasnije pitaju koja će njega oženiti!?!? ili, zašto ti stalno biraš luzere?!?
Kasnije doživljavamo svoja iskustva. Biramo nekada prkoseći onome što smo naučili u kući, ili trudeći se da nadjemo ono što mislimo da nam treba, a najčešće nesvesno i nerazmišljajući. Ali uvek sa već davno izbrazdanim brazdama koje je teško preorati.
A začarani krug se nastavlja, i neke nove muškarce i žene formiramo i vaspitavamo mi, i ostavljamo za nova pokolenja da dalje biraju i dalje formiraju ...