Sunce. Prolece. On. Ja.
Sta jos pozeleti?
Nazalost, nije sve bas tako. On je tu samo u mislima. Ponekad popricamo, vidjamo se... ali nije to to. Svi me pitaju, "Kako uspevas da budes tako dobra sa momcima?" Pa u tome i jeste problem. Pocinjem da mislim da me svi smatraju kao pravog prijatelja. A ni jedan se nije zapitao: "Pa da li me ona mozda voli? Da li sanja o meni? Da li me zeli?"
I tako sam ja nakupila mnogo pravih prijatelja( od kojih mi se vecina na pocetku svidjala), a od moje ljubavi, ni traga ni glasa.
I onda se pitaju drugi, kako sve gledam crno?
Pa, to pitanje mi je pomalo smesno. Veliki sam ja optimista.
Ali ne da mi se da gajim nadu za ljubav.
Kako da gajim nesto sto ne postoji.
I onda tako, sedim, sedim... i cekam...

Pitate se zasto bas ovaj naslov posta?
Zato sto se sa njim pocinje.
Bog je stvorio choveka iz ljubavi.
Sve nastaje iz ljubavi.
Zhivot, poljubac, osmeh. Bol. Bol,nastaje iz ljubavi. Tuga. Plac. Patnja. Smrt. Sve nastaje iz ljubavi. Ali mi i dalje volimo. Ne obaziremo se na sve to. Lepo je voleti, plakati, patiti sve iz ljubavi. Jer svakako postoji srecan kraj. Ako ga malo bolje potrazimo...