Miladin Žarić - Veliki Srbin

29/4/2009

Sevdah

Mali Miladin Žarić - VELIKI Srbin, ishodi proleće.

22:10 , 29/4/2009 5 komentara Link

27/4/2009

Hteo sam...

Hteo sam da se glupiram,
isplazio sam jezik,
namignuo sam sijalici,
mahnuo sam saksiji.

Hteo sam da budem ozbiljan,
stavio sam prst na chelo,
zagledao se kroz prozor,
Namrgodio se pokisloj brezi.

Hteo sam da budem slobodan,
raširio sam osmeh,
Gledao sam mamu i tatu,
Odmahnuo sam krilima.

23:56 , 27/4/2009 9 komentara Link

29/3/2009

Da li ste pomerili sat?

15:39 , 29/3/2009 5 komentara Link

26/3/2009

Do NOT FUCK with Us!

Vi "odrasle pičke".

22:56 , 26/3/2009 2 komentara Link

25/3/2009

Pušite домаће

12:41 , 25/3/2009 4 komentara Link

10/3/2009

Άγωγή

    Sećam se kada sam prvi put sam išao "Preko". Nemam pojma koliko sam imao godina. Živeli smo na Salajci, delu Novog Sada koji je još uvek ličio na stari Novi sad. Prekoputa su bile tri zgrade koje su imale dečije igralište. Izlizani metalni tobogan, na njemu su mangupi lepili žilete na žvake, dve ljuljaške iznad oduvanog travnjaka, na kojima su se stariji igrali "katapulta", i nazidani ovalni bazen sa peskom, gde su kućni ljubimci stanara te tri zgrade vršili nuždu.
    "Ajde peglaj -preko- i da radiš sve kako smo se dogovorili. Kad ogladniš, ti se vrati kući.", rekao je moj otac, podižući roletnu prozora koji je gledao na suprotnu stranu ulice.
    "Stani", rekao je dok sam izlazio.
    "Ne možete pikati fudbalicu bez lopte." gurnuo mi je novu "Tigarku" u ruke.
Kisačka je još u to vreme bila veoma prometna ulica, a pešački prelaz nije postojao na našem ćošku. Ni dan danas nema pešačkog prelaza za nas iz ulice Jovana Cvijića, koji živimo na desnoj strani.
    "Čiko, čiko! Molim vas da me prevedete preko ulice!" cimnuo sam za rukav nekog zamišljenog tipa koji je tumarao ulicom.
    "Gde da te prevedem, dagajebem?" rekao je zbunjeno
    "Preko!" rekao sam bitno, kao da je za njega ta reč imala istu tu simboliku kao i za mene.
Sećam se da se nasmejao, imao je nakrivljenu micnu i jaku šaku. Preveo me je preko ulice i kupio mi pezz u trafici, koja je bila tačno preko puta prozora sa kojeg je moj otac pratio celu tu radnju.

    Ne bih sada dužio priču o onome što mi se toga dana desilo, zato što mislim da ovi blogovi kod mene na neki način sputavaju ideju i pakuju je u konzumne okvire. Zato ću skratiti priču.

- Neko je rekao: "EVO JE!!"
- Ja sam mu "gurnuo rolnu".
- On je Uštopovao "Tigaku", okrenuo se i otišao sa njom.

    Ja sam sačekao da se upali noćna rasveta, pre nego što sam se vratio kući.

Ako je desna jača, onda ona uvek čuva bradu, leva je ispred i kljuca. Jedan dva. Desna je Dva, a dva je kraj.

22:53 , 10/3/2009 9 komentara Link

25/2/2009

Spavanje
Nikad nisam video životinju koja više voli da spava od mog psa. Jedino kad se pogledam u ogledalo vidim jednu koja to možda približno tako dobro radi.

22:43 , 25/2/2009 2 komentara Link

24/2/2009

Drugu i vojniku Popiću
Bio sam na straži kad sam čuo da je izgubio život. Nismo bili obavešteni na koji je način naš drug, Vojnik Popić poginuo. Postojale su nekakve špekulacije, ali zvanično ništa nismo čuli.

Godišnjica smrti,
Omiljenog lika,
Brzo smo mu našli zamenu.

U pamćenju je ostala,
Samo požutela slika,
Nestaje ko drvo u plamenu.

20:50 , 24/2/2009 2 komentara Link

7/2/2009

Cherry...

    Sećam se te planine. Tamo se sneg držao do aprila. Voleo sam januar u tim visinama. Mrzeo sam sebe i svoje vreme, koje sam uzaludno mrvio zalađenim bukvama, klizavim planinskim putevima, mokrim snovima i izlizanim sećanjima, premotavanim previše puta. Voleo sam i februar tamo. Voleo sam sva godišnja doba na toj planini, verovatno zato što sam ih prvi put proživljavao. Imao sam dvadeset i jednu, a nisam imao ni jednu. Priznao sam sebi to jednom prilikom, dok sam stajao na klizavoj stazi, koja se sastojala od nabijenog kamena i leda. Ni jedna godina nije bila moja, koliko god da sam ih imao. Setio sam se jednog od prijatelja, skoro da sam ga i zaboravio te godine u planinama... Govorio je da ih je sve jebao. Tada, u zavejanoj planini, mi je bilo jasno zašto mu se jedini nikada nisam divio.
    Kada smrzne na planini, tada se i noćne utvare zavuku u tople pećine, pogasivši za sobom sva svetla. Nebo se tada otvori i pokaže ti sve svoje svetove, oslikavajući sve one tvoje snove tamo gore, toliko visoko da moraš da iščašiš šiju da bi to video. Kada naučiš da gledaš prema gore, taj bol u iščašenoj šiji prestane, počne na bude onaj prijatani bol, kao što ga atleta oseća pri istezanju svojih mišića, i savije se još više, razapinjući pogled prema nebu. Daleko prema zvezdama. Gledao sam nebo i noćima i danima na toj planini. Kada bi padao sneg, pahuljice su se topile kad bi pale na moje lice, ili bi mi hladile jezik kad bi mi ulazile u otvorena usta. Imao sam štrafte po licu, zbog prljavštine na licu koje su otopljene pahuljice u vidu kapljica vode pravile, silazeći prema mom vratu. Ponekad su ostajale zaleđene na njemu, ponekad bi samo produžile dalje. Ponekad je bilo toliko hladno, da su mi ostajale na licu, a samo one koje su mi upadale u oko bi napunile očnu duplju i odklizile niz obraz, da bi se tamo malo ispod oka zalede.
    Najčudnije oko te planine je bilo proleće. Za ravničarskog seljaka kao št sam ja, to bi bio tek početak zime. Valjda sam se zadesio na senovitom delu planine, sakrivenom senkama stabala i obroncima planinskih vrhova. Sneg se nikako nije topio, a ispod njega je nekim čudom planinsko voće ipak cvetalo. Voleo sam i to proleće na planini, a mrzeo sam sebe u njemu. Znao sam da se suviše sećam, a toliko malo živim. Imao sam dvadeset i jednu, a nisam imao ni jednu. Gore iznad mene, bio je proplanak, koji je već ozeleneo. Otišao sam jednog jutra tamo gore. Osećao sam se kao da sam na granici godošnjih doba, zaboravio sam da se sećam i nasmejao sam se granama koje su puštale pupoljke bez snega na sebi. Nakratko sam se smejao, pa sam se pribrao. Sišao sam dole, gledajući gore. Postideo sam se. Čovek mora da bude pribran kada je tamo u planini.
    Kada su precvetale ispod snega, gore je već sigurno bilo leto. Tamo na vrhu planine, i sa one druge strane. Plodovi su još uvek bili zeleni. Želeo sam da dočekam onaj njihov stadium kad su dovoljno zrele da možeš da ih pojedeš, a ipak da budu toliko prisebne da te nasmeju. Čekao sam. Skupljala su mi se usta na samu pomisao na dodir mojih usana sa njima. Kada se u planini otapaju snegovi, oni ukazuju život ispod sebe. Svaki dan si tu i gledaš kako šumski plodovi dobijaju svoj oblik, dobijaju polako svoju boju, puštaju svoje mirise...
    Zajebavali su me da mi se krive usta, zato što nisam navikao na poluzrele šumske kupine. Nikome od nas se usta krivila nisu. To je bio smeh. Dočekali smo ih zajedno sa prolećem. Dočekali smo da procvetaju šumske kupine. Dočekali smo da se smejemo sa kupinama. Poneka bi bila kisela, ponka slatka. Oatavljali smo one nedozrele da sazru. Kako je Proleće ili Leto prolazilo, gulili smo kupine i plazili se jedni drugima svojim plavim jezicima. Navikavali smo se i na druge plodove. Džanarike, vrganje, šumske jagode, gloginje...
    Tada sam opet shvatio da ja u stvari nisam sam sa tom planinom. Tada sam shvatio da sam opet to ja. I pre nego što su stigli, znao sam da imam dvadeset i jednu, a da nemam ni jednu. Čuo sam kako se veliki točkovi valjaju po našim kupinama, video sam kako gusenica puzi po našim ringlovima i slušao čizme koje gaze naše šumske jagode. Video sam kako je neko zgazio sve ono što je želelo da bude živo. Video sam kako [uma krvari. Video sam ravnodušnost u retrovizorima. Video sam srušena stabla i svog komandanta. Moje ruke su bile crvene dok sam stajao mirno.

    Ne, ne pitam se na čijoj sam strani bio. Nisam imao ni jednu. Pitam se samo zašto voćku ovim rukama više ne mogu da uzberem, a da mi po očima ne prsne.

01:27 , 7/2/2009 7 komentara Link

29/1/2009

Sav taj Ajvar

Kako "DEBELA KNJIGA" kazuje nećiriličnim pismom, klesanim finim krasnopisom uz pomoć čekića i štemajzle:

"Jebeš i leba i slanine,

bez ajvara iz tegle babine."

Miladin Žarić III potop PNE

Teško je ostati ravnodušan prema jednom ovakvom komadu Klesanija. Čak je i Radojica Lemurijac, VELIKI SrBski književnik, negde pred II potop PNE uklesao divljenje prema Žarićevom klesaniju, u svoje izgubljene kamene ploče. Niko od nas nikada neće saznati šta je to Radojica klesao, ali mnogi od VELIKIH SrBskih književnika današnjice, govore:

U jebote, brate! Tebra Žaki je spakovao metaforu u, jebiga... mislim ono, ako me kao kontaš šta ti ovde pričam i tako te fore... Ovde imaš i ovo i ono, ako me kapiraš... Može da bude babina tegla, a mož i bâbin balzamovan kurac. To je dogma i ovaj, mis'im... Jebiga š'a da ti kažem.

21:42 , 29/1/2009 0 komentara Link

14/1/2009

Traffic Country Trip
    "Dođoš!", šta koji moj... Čekaj, zaboravio sam šta sam hteo da ti kažem. Jebe me stajna noga malo. Mnogo na nju stajem, pa mi utrne, a nekad je i grčevi uhvate, pa zaboravljam sve ono što krenem da pričam za šankom. Trezvenjaci recimo... Oni bi rekli da mi je alkohol pojeo mozak, pa ne mogu ničeg više da se setim. Ja kažem da je moj mozak popio sav alkohol iz šanka, a ne sećam se ljudi sa margina. Daleko od ivice. Tamo muva sleti da se potpiše na frku, polomi kitu na sklisko-uglancanu površinu i odzuji u neku kafanu, da cucla stolove na koje se lepe dlake.



    Dođoš... On će meni kaže da sam dođoš. To ti je rođeni, kad te jebu dok si mali, pa kad porasteš i nejebicu svakodnevno lečiš desnom rukom, ondak malo i skreneš. Mažeš tu desnu šaku nekim pomadama, podigneš je s vremena na vreme pred ogledalom. Digneš je... To nije kućno vaspitanje, to je potreba. Kad podigneš ruku jako visoko, udariš oštro petama svojih čizama i namestiš očešljanu glavu ukoso, da se vidiš onako iz profila, možda ti se i digne. Petao se kurči kad kukuriče. Jebački nosi perije. Uvek je čisto, uvek se sija, nikad ne kuka zbog nejebice, kukuriče, dok se uniforme suše na užetu, oprane od sveže krvi. Krvi "dođoša". Krv na panju za cepkanje drva. Kokošija supa za božićnu večeru.




    Volim da popijem boga, pa da okrenem još jednu turu. Volim kad mi muva sleti na prljavu šaku, da iscevči poneku prolivenu kap alkohola, ili neku suzu. Volim da pevam ožderan sa treznima i pijanima, koji me podsećaju na sledeću strofu moje omiljene pesme, čiji refren sam zaboravio. Ne volim da sam "dođoš". Ne volim da su Oni "meštani". Kaže deran: "Postoji Plava krv, a postoji i ona druga. Znaš ona... Tebra, kontaš šta ti pričam..." Radim u štampariji već 12-13 godina. Štampao sam svakakva sranja. Nekad u koloru, nekad u crnoj, plavoj, žutoj, crvenoj ili srebrnoj i zlatnoj. Jedared sam odsekao palac, na ćoškari. To je ona presa što udara nož po ćoškovima džepnih kalendara, vizitki i sličnih reklamnih zajebancija koje vole da imaju zaobljene ćoškove. Prsnulo mi je nešto u oko, zažmurio sam. Kad sam otvorio oko, video sam da je crveno. Prskalo je tako, crveno i lepljivo. Palac sam stegao šakom i zavio ga Belim papirom da ne prska do urgentnog. "Dođoš"?
    Zaboravio sam šta sam hteo da ti kažem. Već se i petlovi čuju, možda bolj' da krenem pre neg' što krenu da kuvaju supu... Ili samo da ih otvorim, da vidim da li je vaistinu plava.

01:42 , 14/1/2009 1 komentara Link

13/1/2009

Sperm City Trip

Nek leti sperma
Etar je spreman
Imam parče leba
Nožem da namažem

Al' bez blogerke ne umem. Koči mi se desna ruka.

21:13 , 13/1/2009 0 komentara Link

7/1/2009

Tu
Tamo gore
Iznad snegova
Višlje od granica
Bliže od slobode
Pa još malo kraće
Prekoputa pogleda
Kada vrisneš jako
Zna da ti se vrati
Da te zatrpa
Lavinom što sanja
Svoj izgubljeni eho
Ili makar dodir

20:37 , 7/1/2009 6 komentara Link

7/1/2009

Nota

Kada izgubiš notu
Negde ispod ruku
Izleta u prirodi
Njenom radnom stolu
Na tvom ramenu
Ispod ruke
Pratiće te sećanje.

02:22 , 7/1/2009 3 komentara Link

{ Last Page } { Page 2 of 2 } { Next Page }