Miladin Žarić - Veliki Srbin
24/1/2008
Rasprodaja od 25 do 40 posto
treci slogLagano sam ušao u prodavnicu prepunu novih cipela, zastao na izdignutom otiraču za prljave iznošene cipele i zbunjeno gledao dole. Otirač za cipele je bio čist, a čitav pod prodavnice pokriven slojem blata. Ljudi su šljapkali unaokolo, tražeći što više lepote za što manje para, ne mareći za blato. Neko je viknuo "DOBROVEČE!!!"
"Kakav ludak je..." promrmljah uplašen.
"Izvolite, šta to mi imamo za vas!" viknuo je upitnu rečenicu, kao da je odrična.
"Ja sam samo hteo da... Mislim..."
"Ali samo izvolite mladiću! Recite samo koji model cipela želite da kupite, svi modeli na sniženjo DO 70 POSTO!!!" krenuo je da gaca po blatu, prema otiraču na kojem su mi klecala kolena.
"Napred u kupovinu, posle koje ćete izabrati vaše NoOoOveEeEe ČARAPE PO IZBORU!!! upljuvao mi je facu zgrabivši me za jaknu i gurnuvši me među ludake.
Neprimetno sam se provukao kroz gomilu do najudaljenijeg dela prodavnice. Bio sam zbunjen i nervozan. Pravio sam se da gledam izložene cipele, a u stvari sam razmišljao o svim apsurdnim minutima tog januarskog dana. Tražio sam neko iracionalno objašnjenje, dovoljno naoštreno da bi se suprotstavilo ludim apsurdima. Zadubio sam se previše u razmišljanje, pa sam se setio da bi bilo pametno da uzmem neki model cipela sa police, da ne postanem sumnjiv nekom ludom apsurdu što gaca po blatu prodavnice. Dohvatio sam neku čizmu bez mnogo prebiranja i zadubio se u analiziranje eventualnih sledećih apsurdnih situacija, naoštrenih do te mere, da je izlaz iz njih morao unapred da se isplanira. Radovala me je činjenica da sam uopšte shvatio da postoji problem, a još više sam se obradovao svom poletnom duhu, koji nije klonuo pred problemom, nego je istog trenutka krenuo pravim putem, koji je istina tu i tamo zasigurno ukršten sa nekom pogrešnom stazom, ali je definitivno bio put ka izlazu. Blago sam se nasmešio gladeći čizmu i klimajući glavom u znak dobrodošlice svojim mislima, koje su se množile stvarajući pozitivne impulse što prijatno greju glavu. Kreativne misli mi je prekinuo moj stari prijatelj - osećaj da me neki ludak seče pogledom. Okrenuo sam se da vidim ko bi to mogao biti. Ugledao sam staricu koja je rukom držala svoje naočare na pola nosa i namršteno me gledala. Nije izgledala kao ludak, pa sam pomislio da verovatno ne vidi dobro i hoće da joj pročitam cenu, ili joj ličim na prodavca.
"Perverznjaku jedan, kako te nije sramota!" siknula je baba onako kulturno kroz zube, da čujem samo ja.
Pogubio sam se podigavši obrve, ne shvatajući šta to na meni liči na geja. Pade mi na pamet da se nisam se brijao dvadesetak dana, pa reko možda je zbog toga.
"Gospođo, ja..."
"Maziš tu stvar i smeškaš se, pederčino!" bacila je pogled na čizmu u mojim rukama.
"Nikad od tebe čovek neće biti!" siknula je još jednom i otišla odmahujući rukom.
Pogledao sam čizmu u svojim rukama. Bila je to kožna ženska čizma, sa velikom tankom štiklom, koja je sa zadnje strane imala ušrafljenu mamuza u obliku zvezde petokrake. Onako zamišljen, nisam ni gledao šta uzimam sa police. Shvatio sam da ubuduće moram da pripazim šta uzimam u ruke zamišljen.
Vratio sam nakaradnu žensku čizmu na tezgu i krenuo da šaram pogledom cipele. Bilo je baš svakakvog đubreta u prodavnici. Više od pola muškog iventara je ličilo na one ženske čizme, koje su me dovele u neugodnu situaciju. Velike špicaste cipele u raznim bojama. Iznad svake su zalepili nalepnicu sa natpisom "muške". Nije me uopšte čudilo zašto. Pokušao sam sebe da zamislim u tome. U kompletu sa razbarušenom kosom, šeširom sa našivenim mesecom i velikim blatnjavim plaštom, mogao bih da prođem kao ludi čarobnjak, ili samo kao ludak. Kako li ludaci hodaju u tome? Gledao sam sve te univerzalne modele, koji su se razlikovali po nalepnicama "muške" i "ženske", kao i po cenama koje su varirale verovatno zbog boja. Crna i braon su uglavnom bile najjeftinije boje, dok su bela, pink i oranž, bile veoma visoko kotirane. U daljini sam video jedan neupadljiv braon model, koji mi je privukao pažnju. Prišao sam i primetio da je taj model na sniženju od 35%. Uzeo sam ga sa police, s namerom da pitam onog ludaka koji me je napao na ulazu, da li imaju moj broj. Ludak je odmah vrisnuo:
"Prrrrrravi izbor mladiću! Upravo su to cipele koje su pravljene za vas, naizgled suviše jednostavne i neupadljive, ali u stvari za vašu ličnost one su jedinstvene!" rekao je namignuvši mi.
Evidentno je bilo da je luđi nego što sam mislio, te sam odlučio da budem veoma oprezan sa tim ludakom.
"Četrdeset i tri?" rekoh smirenim tonom.
"Svakako mladiću, odmah ćete imati priliku da proverite, da li je taj broj ovih cipela vaš pravi broj, a ja ne sumnjam da..." Glas mu se gubio u daljini, a ja sam zamišljao kako on u stvari vrišti dok pada u neki bunar... Neki jako dubok bunar, a zatim tamo negde na dnu uzima "43" u ruke i poput supermena izleće napolje, da nastavi sa svojim ludilom.
"...jer jedino majstor perfekcionista, koji ne pati od kompleksa jednolikog, samozadovoljavajućeg, kreativnog naboja, u smislu produkcije odevnih predmeta koji su na najvišem modnom nivou u ovom trenutku, može da zadovolji svaki ukus, i svaku mušteriju koja je naš potencijalni kupac. Stoga..."
Nisam više čuo šta je pričao. Gledao sam kako mu curi soft niz bradu i mahinalno sam krenuo da brišem svoja usta. Neka nervoza me je ubacila u kazan s namerom da me skuva i želeo sam što pre da izađem iz prodavnice. Otvarao je usta u mrtvoj tišini neko vreme, a zatim mi pokazao put, ka izdignutoj betonskoj kocki, u ćošku prodavnice. Betonska kocka se uzdizala nekih pedesetak santimetara iz blata i bila je čista. Uzeo sam od žvalavog ludaka jednu cipelu, seo na kocku i probao novu cipelu.
"U redu je. Spakujte ih da platim, pa da bežim", pokrenuo sam govorom sluh.
"Eto gospodine, pre kupovine uvek treba probati cipele, ali u ovoj prodavnici je to čisto zbog procedure, jer naši kalupi ne mogu da popuste ni pod kakvim pritiskom, a priznaćete da u ovo današnje vre..." nekako se odvukao do kase i ukucao cifru.
Prebrojao sam štos poput onih dilera ludaka, pokupio kesu sa cipelama i izašao napolje bez poklona - čarapa po izboru. Kiša je još jače padala dok sam silazio niz stepenište u blato. Blato u kojem se ne razlikuju muške cipele od ženskih, a ni njihove boje.
24/1/2008
Rasprodaja od 10 do 25 posto
Napomena: ovaj deo koji je kucan manjim fontom je deo napisan jučer, danaske mi nekoliko redova pobegoše iz tastature, pa sam ih metuo u veći font, baš ispod dela sa manjim fontom.
Šetao sam kaljavim novosadskim bulevarom, prepunim ludaka koji su mi sekli pogled i razvlačili ga na sve strane po prljavoj ulici. Cigareta mi se zalepila za usnu. Cimnuo sam je, skinuo sa filtera parče svoje drombulje i polizao jezikom krv. Neki tip koji je sedeo u blatu, rekao mi je da će mi bog pomoći ako mu dam dinar. Dao sam mu dvadeset dinara i oprezno nastavio da gacam po blatu, očekivajući dvadeset naoštrenih bogova iza prvok ćoška, spremnih da mi pomognu. Jedna gospođa je vrisnula ugledavši me na pešačkom prelazu, nakojem sam čekao da se upali zeleni čovečuljak. Izvadila je maramicu iz torbe i pričajući o razbijenim ustima. Klimnuo sam glavom u znak zahvalnosti i uprljao njenu maramicu krvlju. Bilo mi je truba da joj vratim maramicu umazanu krvlju, pa sam je tutnuo u džep. Gledao sam ludake preko puta koji su čekali da se upali zeleni čovečuljak iznad moje glave. Iznad njihove glave se baš pojavio jedan takav. "Mali zeleni kuronja..." na zaprepašćenje gospođe, primetih kako su klinci ogrebali malo crne farbe sa semafora, tako da od njega napraviše potentnog čovečuljka. Neki ludak od preko je pljunuo šlajmaru u blato, dok smo se mimoilazili u blatu išpartanom na štrafte. Učinilo mi se da je šlajmara dva puta napravila žabicu. Nisam se ni malo čudio razdraganoj šlajmari. Rešio sam da ne razmišljam mnogo o njoj. Ludaci su nailazili u sve većem i većem broju, njihov pribor za sečenje mojih pogleda je bio nemilosrdan. Bilo mi je neprijatno. Razmišljao sam o tim ludacima, gledajući im nameštena lica, obojene ruke i skrivenu golotinju. Niko od njih nije obraćao pažnju na mene, ali ipak sam imao utisak da stojim na centru igrališta ogromnog stadiona, prepunog ludaka koji ne skidaju pogled s mene. Najzad sam ukapirao da je ceo bulevar oblepljen plakatima nekih ludaka, sa odštampanim licima, odelom i malo teksta. Odmah sam odlučio da ne pridajem pažnju toj čudnoj pojavi na blatnjavom bulevaru. Ni ludaci nisu obraćali pažnju na plakate.
Veliki izlozi na trgu, isprskani blatom i izlepljeni dvocifrenim brojevima sa porukama o sniženju, nekoliko stubova sa uličnom rasvetom i ludaci koji gacaju kroz moj blatnjavi pogled, lagano su crtali Novi Sad. Nekako je sve bilo nabacano i drečavo za to oblačno popodne, pa je kiša malo razredila boje i učinila tu lakrdiju malo pristojnijom. Palio sam cigaretu pored nekog ludaka, koji je davio harmoniku i pevao pesmu o nekom tipu, koji se vraćao iz kafane u kasne sate, razočaran u ljubav i nekorektan stav ljudi prema njemu, sa kojima je činio nekih petnaestak hiljada stanovnika u nekom mestu. Odlučio sam da što pre odgacam blatom za tišinom. Tišina mi je prišla na nekih stotinjak metara dalje i uvela me u neku kafanu prepunu ludaka. Seo sam za jedini prazan sto u toj rupi i naručio pivo. Pogledao sam malo oko sebe i primetio da je moj ulazak u priču o kafani prepunoj ludacima ostao neprimećen. To me je radovalo. Neki ludak sa natpisom "predrag" na svom fijakerskom sakou mi je doneo svetlo točeno rekavši da izvolim. Stavio je račun ispod pepeljare i otišao za šank da bude ludak u šanku. Delovao je mnogo opasnije od natpisa na fijakerskom sakou. Zapalio sam cigaretu i popio gutljaj iz krigle i konačno sprao krv iz drombulje koja mi je curila po zubima. Prekoputa mene, sedeo je neki ludak sa velikim otrambašenim brkovima. Nosio je majicu sa likom jednog od onih ludaka odštampanih na plakatima. Razmišljao sam da li je pazario majicu na sniženju ili ne. Nisam ga previše analizirao, jer je delovao zajebano. Pažnju mi je privukla muva, koja je na moj sto da ga usere. Šta radi muva na mom stolu, u kafani prepunoj ludaka i to u januaru? Znam da sere, ali ipak joj nije vreme... Našao sam da je ta muva jako zanimljiva tema za razmišljanje, ali ipak prestadoh o njoj da razmišljem, jer baš ulazio u kafanu neki pijani ludak. Bez reči je oterao muvu sa mog stola i seo za stolicu naspram mene. Mahnuo je dragom fijakeristi izustivši reč "loza". Ludak u šanku mu je doneo lozu i tutnuo račun ispod moje pepeljare. Pijani ludak je eksirao lozu, obrisao svoja vlažna usta, pokupio dva računa ispod pepeljare i odteturao se kroz kroz blatnjavu kafanu do šanka. Tamo je platio onom ludaku račune i izašao napolje iz kafane. Ja sam zapalio novu cigaretu, povukao gutljaj iz krigle i razmišljao o ludaku koji voli da pije, i ima običaj da plaća strancima pića po blatnjavim kafanama. Muva se vratila za moj sto i nastavila da stvara svoje umetničko delo.
Kada sam izašao iz kafane već je pao mrak. Razmišljao sam o obdanici, zakopčavajući dugmad moje ofucane vijetnamke. Mesec je ličio na isečen nokat sa nožnog palca. Gledao sam ga svojim očima umazanim blatom i pitao se koliko traje januarski dan u Danskoj. Negde sam čuo da je tamo obdanica i po dvadeset sati, pa je njihovim poljoprivrednicima mnogo lakše da teraju svoje traktore po njivama koje su toliko dugo obasjane suncem. Gledao sam gomile danskih paora kako oru, tanjiraju i konskildiraju mesec u obliku odsečenog nožnog nokta, koji će ubrzo postati zelen, kada niknu na njemu prolećne biljne kulture. Iz zamišljenosti me je trgao neki ludak, koji je izlazivši iz kafane očešao moje levo rame. Okrenuo sam se i video da je to onaj sa majicom, na kojoj je odštampan onaj lik sa plakata. Pošto je bio prilično lud, pomerio sam se u stranu i spustio pogled. Brkati ludak je otišao, a ja sam oborenim pogledom primetio svoje blatnjave cipele, sa odlepljenim đonom, koji je godinama šlajfovao po novosadkim blatnjavim bulevarima i trgovima. Setio sam se da sam krenuo u ovaj januarski dan u stvari da bih kupio nove cipele. Odredio sam da se taj nesvakogodišnji čin kupovine novih cipela desi baš u januaru, zbog toga što u tom mesecu prodavci na svoje izloge lepe dvocifrene brojeve, pored kojih obavezno stoji znak "%", a ispod prigodna poruka o sniženju. Začudio sam se, kako to da sam se tek izlazeći iz kafane setio kupovine, zbog koje sam izašao na ulice pune ludaka, a ne ranije, prolazeći pokraj svih tih prljavih izloga. Sa moje desne strane nailazio la je reka. Uskočio sam se u reku ludaka i pustio da me nosi ka mojim novim cipelama. Isprva, rečna struja je bila blaga, i ja sam lagano klizio Zmaj Jovinom, gledajući kako umazani izlozi sa nalepljenim natpisima prolaze kraj mene, čitajući njihove jednostavne, ali veoma domišljate poruke i analizirajući cipele-eksponate i eksponate ludake.
- SNIŽENJE *** (pahuljice u nekim drečavim bojama) ČAK DO 50% (nekoliko jelki i dedamrazova nabacanih u ćošak): Cipele u špic sa ogromnim đonovima, nekoliko dubokih čizama i jedna lutka obučena u ludaka.
- SALE, SALE, SALE (neka nebulozna poruka, urađena širokom selotejp trakom): Kroz izlog se videla prazna bela prostorija, sa nekim tipom u ludačkoj košulji koji je džogirao pločice. Pretpostavio sam da je to bio ludak po imenu Sale.
Reka ludaka je počela da me baca levo - desno, očigledno naišavši na neke prepreke u svojoj dubini, koje su stvarale virove i ubrzanu vodenu struju, otežavajući mi informisanje o tome gde su moje nove cipele. Pokušavao sam da se skoncentrišem..
- RASprSAmoŽEkstrODLOŽdoMOJjeNAJvoljan (blato i staklo):ludaci, sisata devojka bez lica, pas lutalica u obliku igračke, gospodin zavezan kravatom za tezgu, neke četvrtaste cipele, mala žuta patkica na naduvavanje, i cifre koje se sabiraju i oduzimaju, dele se i množe ko pacovi po izlozima.
Najednom je rečna struja stala, kao kad bi neki ludak u punoj brzini u mestu zaustavio automobil, a ja sam izleteo iz svega toga u neki haustor i dočekao se na svoje istročene cipele, koje su propale u blato. Reka je nestala, poput prljave vode iz ogromne kade javnog kupatila, u kojoj je neki ludak zaronio i povukao čep odvoda, koji je u sebe usisao sve sem mulja i prljavštine Novog Sada. Moja vijetnamka je bila malo mokra zbog kiše, koja je postepeno kapljala većim brojem kapljica. Nisam znao da li da se čudim, ili da pokušam sebi da objasnim reku ludaka, u kojoj sam se malopre provozao Zmaj Jovinom. Neko vreme sam se dvoumio između čuđenja i objašnjenja, da bih na kraju naglo odmahnuo rukom, okrenuvši se da proverim koliko su jeftini sniženi izlozi u haustoru.
* Neko je ispred mene vrisnuo, a ja sam se sledio.
* Usledila je kratka zamrznuta pauza, u kojoj smo "neko" i ja, zamrznuti zurili jedno u drugo.
- Ja, ovaj... - izustih, počešavši obrvu.
- Jao izvini, ja se zagledala pa si me trgao... Gledam ovaj, mislim idem k'o muva... - reče zbunjeni "Neko" obučen u belo, držeći beli kišobran i spuštajući belu jaknicu preko svog predivnog, čistog dupeta, koji je plakao za blatom na mojim rukama.
Nisam stigao ništa da prozborim, jer se "Neko" stidljivo nasmejao (hi,hi..) i odšetao iz haustora zajedno s tim njegovim čistim dupetom, koje je usput izrazilo negodovanje što nije umazano blatom. Moj blaženi pogled je zagolicao dupe, pa ga je "Neko" počešao i nestao među ludacima. Okrenuo sam se i ugledao izlog sa natpisom - SNIŽENJE DO 70% - UZ SVAKE KUPLJENE CIPELE DOBIJATE NA POKLON ČARAPE PO IZBORU!!!
23/1/2008
Rasprodaja - do 10 posto
Šetao sam kaljavim novosadskim bulevarom, prepunim ludaka koji su mi sekli pogled i razvlačili ga na sve strane po prljavoj ulici. Cigareta mi se zalepila za usnu. Cimnuo sam je, skinuo sa filtera parče svoje drombulje i polizao jezikom krv. Neki tip koji je sedeo u blatu, rekao mi je da će mi bog pomoći ako mu dam dinar. Dao sam mu dvadeset dinara i oprezno nastavio da gacam po blatu, očekivajući dvadeset naoštrenih bogova iza prvok ćoška, spremnih da mi pomognu. Jedna gospođa je vrisnula ugledavši me na pešačkom prelazu, nakojem sam čekao da se upali zeleni čovečuljak. Izvadila je maramicu iz torbe i pričajući o razbijenim ustima. Klimnuo sam glavom u znak zahvalnosti i uprljao njenu maramicu krvlju. Bilo mi je truba da joj vratim maramicu umazanu krvlju, pa sam je tutnuo u džep. Gledao sam ludake preko puta koji su čekali da se upali zeleni čovečuljak iznad moje glave. Iznad njihove glave se baš pojavio jedan takav. "Mali zeleni kuronja..." na zaprepašćenje gospođe, primetih kako su klinci ogrebali malo crne farbe sa semafora, tako da od njega napraviše potentnog čovečuljka. Neki ludak od preko je pljunuo šlajmaru u blato, dok smo se mimoilazili u blatu išpartanom na štrafte. Učinilo mi se da je šlajmara dva puta napravila žabicu. Nisam se ni malo čudio razdraganoj šlajmari. Rešio sam da ne razmišljam mnogo o njoj. Ludaci su nailazili u sve većem i većem broju, njihov pribor za sečenje mojih pogleda je bio nemilosrdan. Bilo mi je neprijatno. Razmišljao sam o tim ludacima, gledajući im nameštena lica, obojene ruke i skrivenu golotinju. Niko od njih nije obraćao pažnju na mene, ali ipak sam imao utisak da stojim na centru igrališta ogromnog stadiona, prepunog ludaka koji ne skidaju pogled s mene. Najzad sam ukapirao da je ceo bulevar oblepljen plakatima nekih ludaka, sa odštampanim licima, odelom i malo teksta. Odmah sam odlučio da ne pridajem pažnju toj čudnoj pojavi na blatnjavom bulevaru. Ni ludaci nisu obraćali pažnju na plakate.Veliki izlozi na trgu, isprskani blatom i izlepljeni dvocifrenim brojevima sa porukama o sniženju, nekoliko stubova sa uličnom rasvetom i ludaci koji gacaju kroz moj blatnjavi pogled, lagano su crtali Novi Sad. Nekako je sve bilo nabacano i drečavo za to oblačno popodne, pa je kiša malo razredila boje i učinila tu lakrdiju malo pristojnijom. Palio sam cigaretu pored nekog ludaka, koji je davio harmoniku i pevao pesmu o nekom tipu, koji se vraćao iz kafane u kasne sate, razočaran u ljubav i nekorektan stav ljudi prema njemu, sa kojima je činio nekih petnaestak hiljada stanovnika u nekom mestu. Odlučio sam da što pre odgacam blatom za tišinom. Tišina mi je prišla na nekih stotinjak metara dalje i uvela me u neku kafanu prepunu ludaka. Seo sam za jedini prazan sto u toj rupi i naručio pivo. Pogledao sam malo oko sebe i primetio da je moj ulazak u priču o kafani prepunoj ludacima ostao neprimećen. To me je radovalo. Neki ludak sa natpisom "predrag" na svom fijakerskom sakou mi je doneo svetlo točeno rekavši da izvolim. Stavio je račun ispod pepeljare i otišao za šank da bude ludak u šanku. Delovao je mnogo opasnije od natpisa na fijakerskom sakou. Zapalio sam cigaretu i popio gutljaj iz krigle i konačno sprao krv iz drombulje koja mi je curila po zubima. Prekoputa mene, sedeo je neki ludak sa velikim otrambašenim brkovima. Nosio je majicu sa likom jednog od onih ludaka odštampanih na plakatima. Razmišljao sam da li je pazario majicu na sniženju ili ne. Nisam ga previše analizirao, jer je delovao zajebano. Pažnju mi je privukla muva, koja je sletela na moj sto da ga usere. Šta radi muva na mom stolu, u kafani prepunoj ludaka i to u januaru? Znam da sere, ali ipak joj nije vreme... Našao sam da je ta muva jako zanimljiva tema za razmišljanje, ali ipak prestadoh o njoj da razmišljem, jer baš ulazio u kafanu neki pijani ludak. Bez reči je oterao muvu sa mog stola i seo za stolicu naspram mene. Mahnuo je dragom fijakeristi izustivši reč "loza". Ludak u šanku mu je doneo lozu i tutnuo račun ispod moje pepeljare. Pijani ludak je eksirao lozu, obrisao svoja vlažna usta, pokupio dva računa ispod pepeljare i odteturao se kroz kroz blatnjavu kafanu do šanka. Tamo je platio onom ludaku račune i izašao napolje iz kafane. Ja sam zapalio novu cigaretu, povukao gutljaj iz krigle i razmišljao o ludaku koji voli da pije, i ima običaj da plaća strancima pića po blatnjavim kafanama. Muva se vratila za moj sto i nastavila da stvara svoje umetničko delo.
19/1/2008
Skitnice znaju zasto skitaju
Lenija se rani dudovima
Zajedno sa čvorcima
Pod krošnjama sakatim
Gde sam našao 'lada
Prašinom mravi tabanaju
Nožne mi prste gaze
Kolonom mi izlaz ukazuju
U beskrjajnoj božijoj dolji
Po leđima me golica lahor
Hladi mi kapljice znoja
Diže me iz prašine
Da pogazim senku svoju
Žeđ mi peva pesmu o Tisi
Tercira joj pripnuti magarac
Grizem ispucala usta
Da oteram bokal prikazanja
Bara prepuna lokvanja
Nekoliko sarki trska i čamac
Uštican na sred srede
Prazan daleko od obale
Treptajem teram kapljicu
Jezikom je primam slanu
Dolma nema ništa protiv
Da je zgazim žedan
Vriskom se orjentišem
U lepljivoj suvoj tišini
Klimam teškom glavom
Za svaki korak svoj
Ližem kapljice znoja
Stružem jezikom prašinu
Gledam salaše i đerme
Kako prolaze kraj mene
Srna i srndać prizivaju kišu
Lupaju u kožne doboše
Sunce im klima glavom
Servira im pepeo na tacni
Puzim po ispucaloj dolmi
Oguljena kolena ližem
Zamuljano nebo sa ravnicom
Brišem sa svojih ritina
Nadomak Tise setim se nje
Grebem još dublje ravnicu
Noktima koji već spavaju
Daleko od njenog bokala
11/1/2008
Balada o drvetu kraj auto-puta
Oj drvetu skitnice,
na glavi ti se legu tice.
Na danu se deredu,
Noćom se ljubedu.
Zajedno lutate lenijama,
Njivama, salašima i pašama.
Horizontom vazda putujete
I nama "slobodnim" se smejete.
16/11/2007
Idemo jedan kafanski post...
Al' ništa od ugođaja ako ne stisnete "play".
Al' sam fotogeničan... A i poznajem tu alternativnu scenu :)))
9/11/2007
Autoportret
Dolazio sam kući na prvo odsustvo iz vojske. Služio sam u Vranju onih loših godina po sve nas. Bus je stao na peron da ućari još koji dinar na relaciji BG - NS. Morao sam da pišam i preskočio sam onu rampu za ulazak na perone. Vojničke čizme su kliznule niz decembarsku poledicu pa sam pao na dupe. Umalo da mi popusti petlja usled bola u trtici. Znaš, organizam se u takvim situacijama usresredi na bol, pa popusti po šavu koji bi trebao baš tada da bude dobro zašiven... Stegnuo sam petlju opasačem, podigao se sa prljavog snega i protrčao kroz neke debile koji su mi se smejali, dole do klonjare. Smrdelo je na neoprane muške polne organe. Nismo se kupali u vojsci redovno, pa mi smrad nije smetao. Prostor za pišanje je bio pregrađen na dva velika dela. Svaki je bio natrpan pisoarima. Kada bi bio pun pišača, oni bi morali bukvalno da se drže pod ruki, ili za ćunu, da bi ta radnja bila izvodljiva. Ipak su se dva zidom odvojena dela razlikovala. Levi je pored pisoara na jednoj strani imao kabine za sranje, jebanje, pušenje, drkanje i slično, a desni je služio za pišanje i pranje prljavih ruku. Stajao sam na stepeništu analizirajući mesto za pišanje. Bio je jedan jedini tip u njemu. Pišao je u prvom pisoaru. Kada muškarac uleti u javni WC, on obično ode u najdalji deo da završi šta ima, da ne bi bio subjekat na tom prokletom mestu ljudima koji će naići da pišaju. Petlja je popuštala i uleteo sam u prostoriju gde je taj tip pišao bez razmišljanja. Nekako sam izdržao da odšepam do zadnjeg pisoara i pustio sve to da teče iz mene... Mislim, posle 300 kilometara stezanja, to kad pustiš da teče imaš osećaj da si doživeo onaj prvi orgazam.... ma znaš onaj orgazam kad si prerano krenuo da..... čuo sam i uzdahe dok sam puštao reku da teče..... zamislih se, ta to nisu uzdasi njezini, kojima je uzdisala smarajući se ispod mene neiskusnog, al' predanog, u mojim sećenjima, koje sam puštao niz pisoarske rupice da teku daleko, daleko... ovi uzdasi su.... oni su... Zakopčao sam vojničke maskirne pantalone M-93, stegao opasač... Okrenuo sam se... Znaš onaj tip o kojem sam ti pričao... Ma znaš koji, onaj što je punio prvi pisoar... Mahao je svojim "kopljem" koračajući prema meni u nekom delirijumu. Njegovo koplje se njihalo tamo-vamo poput pandurskog pendreka kojim su me 1991. prebijali ispred "Denija" u Novom... Ma zajebi to bre eno ga ide i maše svojom spravom, sad k'o da ga vidim bog te je.. Sećam se da sam razmislio samo čime da ga patosiram. Da je mahao nečim drugim, prosuo bih ga rukom. Ovako sam morao da ga šutnem u glavu. Legao je ispred mene, otrambašenih ruku.... Ali njegova zmija se i dalje migoljila. Hteo sam da se ispovraćam negde, ali setih se busa i želje za povratkom kući. Neki ljudi su ušli da se olakšaju i scena koju su videli ih je činila nervoznim. Izašao sam napolje, i krenuo ka rampi prema peronima. Neki tip u uniformi mi je tražio žeton. Rekao sam da kasnim na bus koji treba da me odveze kući. Rekao je da ga boli kurac za bus. Stajao sam neko vreme izgubljen. Vozač iz busa mi je svirnuo i pokazao da odem do izlaska iz stanice. Izašao sam iz stanice, skinuvši po navici beretku pre nego što sam ušao u bus koji me je sačekao. Beograd je lagano nestajao u mom pogledu, zamrljanom prljavim staklom, popišanog i isbljubanog vranjanskog autobusa. Nije mi se više pišalo.
Ne znam šta je to u nama ljudima što nas tera da se samopokazujemo na različite načine. Nekima spadnu farke, suknja ili maska sa lica. Nekima proradi životinjski instnkt željan krvi ili vrućeg sekreta. Ne bih da triperišem oko ljudske psihe. Pričaću o sebi. Kada baciš čoveka u memljivi podrum da truli bez slobode, on samo još više razvija osećaj i želju za slobodom. Kada baciš deo svojeg bića koje mora da voli u podrum, da gladuje i trune u samotinji, ono će pojesti podrum, upiti podrumsku memlu, polomiti debela vrata i izaći napolje da završi priču o tebi i o spoljašnjem svetu. Moju ličnost čine gomile individua. Ponekad se osećam kao peron na stanici. Koliko ima dobrih, toliko ima i loših ljudi u meni. Godišnje doba je pitanje sata ili minuta a ne kalendara. Manijak, vojnik ili žetondžija... To sam samo onda kad ja to hoću!
18/10/2007
Klasičan Iritirajuće Žut Post :)
Šta si to učinio...
Derane!
Ubio si prirodu
Pobacao je po astalu
Okrnjenom od ždranja
Izdubljenog krvavim nožem
Na kojem pulsira smrt
I kaplje po dekoracijama
Razmuljanim bojama
Koje se lepe za tu kameru
Kojom fotografišeš umiranje...
Umiranje koje držiš rukama
Prljavim od piljevine
Sastrugane sa rama
U kojem robija smrt
Oivičena paspartuom
Potpisana crvenim krasnopiom
Obešena o zid
Tvoje večne tamnice.
AD
Borimo se protiv iritirajuće žute boje svim bojama! ;)
22/9/2007
Tiski Cvet
Glegam kako lete nimfeIznad usporene dame Tise
Koja smiruje fabrike šećera
Kojima se hrane rudnici zlata
Laganim tiskim tokom
Mrtvom ribom i sorčivicom
Udavljenom u viru
Iz kojeg izleću Tiski cvetovi
Koje dozivam u neverici
Da mi slete na ruku
Odavde sa prljave obale
Očišćene od drveća i šiblja
Ispilane "cerkularima"
Polivene "totalima"
Obale koja pripada Tisi
Večnoj i neuništivoj reci
Koja zagađena teče
Puna beživotne materije
Ubrzana otrovima ruku
Podignutim do neba
Koje sablasno dozivaju nimfe
Da na njih poslednji put slete
I na njima zauvek završe
Poslednji ples koji plešu
Hiljadama godina sa talasima
Mrtve reka Tise
Koja ih miluje zadnji put
Zatrovanim talasima
Koji sade njihovo seme
A tela im serviraju
Bucovima i štukama na samrti
Koje više niko neće dozvati
Beživotnim rukama
Sa beživotne obale
Koju spira reka Tisa
A.D.
19/9/2007
Da l' da ošinem "na pragu jeseni još jedared"?
BLATNJAVAOgrnut prokislom kabanicom
Natopljen blatnjavom ravnicom
Umoran od lenija što me vataju
Koracima mirnog vetra ne daju
Ugledah nebo probodeno šticom
Svetlo što se igra s pticom
Koja sleće na seosku crkvu
S koje zadnja kap pada u lokvu
Kad ugledah vlažnu varoš
Koja bljesnu kao zlatan broš
Zadenuta oštrim zrakom sunca
Pojedena očima skitunca
Koji žuri selu da ostruže blato
Tražeći onaj nezaboravni plato
Iz nekog davno prošpartanog sela
Što donesoh na pocepani' cipela
Uprljanih od papučice klavira
Što je davno prestao da svira
A muzika mu pobegla niz vetar
Oterana preljubom u atar
Tamo gde sam prvi put zasvirao
Golišav se sa muzikom dirao
Onom istom koja mi zasviraše
Kad me konji kaljavog uprskaše
Pred kućom gde mi bokal iznela
Pa me da jedem u kuću uvela
Izgladnelog i samotnog begunca
Što od neverice umišlja da bunca
Dok je gledah kako jelo sprema
U sobi s klavirom gde prašine nema
Prisetih se jedne prljave pesme
Koje više niko odsvirati ne sme
AD
16/9/2007
Na Pragu Jesenjem
Dolazeći natrag kućiPreko kaljavog šora
Pomešanog zemljom
I suzama mlade Jeseni
Pade mi na pamet
Nekoliko puščanih zrna
Ispaljenih iz prošlosti
Zalegle u kaljugu sećanja
Maskirane vremenom
Smirenim u godišnja doba
Koja čuvaju bele guske
Sa očerupanim krilima
Pobacanim u jastuke
"Sananih" musketirki
Što spremno nišane
Čekajući da se pojavim
Tamo iza onog ćoška
Tamo gde mi je kuća
Što mi pruža prag
Da na njega legnem
Ošamaren vratima doma
U koji nikad više neću ući
Made By A.D. M-07
8/9/2007
Jesenji Prag
Dolazeći natrag kućiPreko kaljavog šora
Pomešanog zemljom
I suzama mlade Jeseni
Pade mi na pamet
Nekoliko puščanih zrna
Ispaljenih iz prošlosti
Zalegle u kaljugu sećanja
Maskirane vremenom
Smirenim u godišnja doba
Koja čuvaju bele guske
Sa očerupanim krilima
Pobacanim u jastuke
"Sananih" musketirki
Što spremno nišane
Čekajući da se pojavim
Tamo iza onog ćoška
Tamo gde mi je kuća
Što mi pruža prag
Da na njega legnem
Ošamaren vratima doma
U koji nikad više neću ući
Ne
Ne
Ne
Da
:))
A.D.
27/8/2007
Krmeljiva Sloboda
Jutros je bio sam. Nije video nikog onako krmeljiv. Gledao je na sve strane ali jedino što je video bilo je sunce, nešto malo ograde i praznina. Činilo mu se kao da je sam na planeti zemlji, okružen sobom. Nije bio tužan zbog toga, bio je pomalo uplašen. Živeti sam na planeti ne znači imati je, to znači nemati ništa; nemati smisao za snove i buđenje. Besmislenost.
Imati potpunu slobodu na beskonačnom ništavilu, to ne znači biti slobodan; to je definicija ništavila. Micro praznina u macro kosmosu, ili obrnuto, svede se na isto - na ništa. Eno je, sloboda razmahana krilima fikcije što je vode natrag na zemlju, na izboranu i beživotnu Zemlju na kojoj nema šta da pokljuca sem same sebe, pa se kolje i gladna pije svoju krv da sita prestane da ne bude ništa. Krmeljiva, krvava i ograđena.
Ograđena linijom od betona, veštačkom granicom za kratko nabijenom u Zemlju. Slobodna u svojoj krilatoj fikciji, beživotno zaklana sopstvenim kljunom. Sama. Krmeljivim očima gledala je liniju po kojoj su se kretale usamljene tačke mimoilazeći se bez želje za dodirom. Bez želje za pipanjem, maženjem i kohabitcijom. Krmeljiva sloboda je primetila tačke koje se kreću po izbetoniranoj granici i zapitala se zašto umire sama i zaklana, kada nije sama. Ko je izbetonirao granice?
Zašto umire sama pored toliko živih tačaka koje se momoilaze? Zašto je neko skupio Njenu zemlju na mali prostor i dao joj Slobodu da postane ništa? Postoji li fikcija u kojoj granice ne postoje?
Livada... Čemu prelepa livada samo tvoja i samo za tebe cvetna i zelena ako nemaš s kim da je podeliš? Pa i kad je samo tvoja zašto po njoj slobodan krvariš? Možda ovaj zlatni lanac oko vrata jedini ima smisao u ovoj Slobodi, što te ostavlja na njoj dok je ne popaseš do groba.
Dok kaplje iz guše, kljun se izdiže prema nebu. Teškom nebu pritisnutim crnim oblacima. Oblaci su ogradili sunce, i ono krvari isto kao i betonom ograđena sloboda. Malo utehe, za još nekoliko minuta izdisaja zaklane samotinje. Zaklano sunce takođe samuje krvavo?
Ne, ono umire i rađa se. Krvavo se uzdiže iznad granica. Samo i Slobodno...
Krmeljivim očima naizgled usamljeno... Ali njega Prati život! Ne krmeljivi pogledi.
Ograđeni betonom u sopstveni privid o Slobodi jednoga. Slepoga...
Jedinim koji sme, zaklan svojom rukom, da se poredi sa Suncem, što večno i neukrotivo, daje šansu Slobodi na Zemlji da izbetonira još jedan dan. Da reinkarnira i prekolje još jedan vrat... Neki tuđi, nedužan vrat... Ili da shvati da je Sloboda nešto što nema granicu.
Neka počivaju u miru.
A.D.
24/8/2007
Randevu
Nešto kao senkaZamiče iza ćoška
Migolji se i uvija
Namiguje dok savija
Želi da je pratim
Formu da joj vratim
Trčim preko ulice
Da joj vidim lice
Haustor je guta
Pomera me s puta
U popišan mrak
Da me obasja zrak
Razbijenog uličnog svica
Koji ne zna njena lica
Kako nestaju spiralno
Pentraju se lagano
Prema zasenčenom svetu
Toliko poznatom susretu
Sa izguljenom bravurom
Kriglom na drvo pregovanom
Koju opet brišem
Dok ovo pišem
i
Upoznajem se sa senkom
Prosutom pod šankom
A.D.
21/8/2007
Neizdepilirani Lazy
Zasnjih par godina me mrzelo da brojim dlake na svojim širokim grudima, a danas tek slučajno, otkrih da je izrasla još jedna: TREĆA, jubilarna dlaka što je svojim perom na junačke grudi upisala: "MUŠKARČINA!".
18/8/2007
Vlasinsko Jezero
Neko je prosuo neboPo jezeru i njegovoj obali
Nežnom okupanom rukom
Samo na treptaj viđenom
Pospanim teškim očima
Umornog starog ribara
Koji se odavno samo seća
Njene meke spavaćice
Ukrašene belim brezama
I nebom pomaženih talasa
Neko je šapnuo pesmu
Pticama kroz breze
Nežnim nezaboravnim glasom
Samo na trzaj prepoznatim
Ušima bolno načuljenim
Jednog vremešnog slušaoca
Što godinama pevuši u sebi
Jedinu pesmu što je čuo
Vlažnim vetrom izdahnutom
I potpisanu prolivenim kapljicama
Neko je odrecitovao stih
Vlasini i njenom jezeru
Nežnim plačnim oblakom
Samo kao bljesak naslikanim
Osmehom izboranog lica
Pesnika tošnog od pisanja
Jedne jedine pesme
Ukrašene nebom polivenim
Po jezeru ušuškanim brezama
I snovima zaspalih Amura
Nije Lazy pesnik, on je lud.
A.D.
16/8/2007
Upadajte ribe..
Voda je samo tak'a :)/>
10/8/2007
Buđenje
Što ne zvoni budilnikSnove da potpiše
Crvenim lepljivim krasnopisom
Debelim i tankim linijama
Naoštrenim zaklanim perom
Najbelje guske iz jata
Što je spavalo sa snegovima
Svih ovih hladnih zima
Hrabro i bez ćebeta
Golo i bez stida
Što me neko ne probudi
Sigurno je jutro
Strogim vojničkim glasom
Uzbunom i željom polivenom
Po noći željnoj jutra
Koje suzi osmeh otima
Košmar krmeljima ispraća
Dočekuje i sluša muziku
Ptice najlepše pevaju ujutru
Kada te neko trgne iz sna
Zašto se sam ne probudim
I sastružem snove sa posteljine
Odavno zrele za pranje
Prljave i slepljene trepavice
Skrivaju oči željne reke
Koja spira đubre sa obale
Odnosi ga jutrom u tamu
Da se ne prikaže na jastuku
U obliku moje vlasi kose
Koju još samo sanjam
Aleksandar Dickov
9/8/2007
Siromašni Lazy Macro
"Poor man's macro", kao što samo po sebi govori, tehnika za siromašne ljude koji novaca nemadu da kupu macro objektiv :) Verovatno je sve dosadno kada je sve dostupno, a dosada ubija žar u čoveku da eksperimentiše, pa je neki tamo siroma bećar smislio kako da uradi macro sa svojim "jadnim" i jeftinim objektivom.Fora je u tome da objektiv od 50 mm okrenete naopako i tako fotografišete macro. Postoje prstenovi sa navojima predviđenim za takvo eksperimentisanje, ali pošto nemamo para ni za njih, mi ćemo jednostavno prisloniti objektiv, pa šta bude - biće. Inače, na ovaj način se gubi dosta svetla, pa bi bilo dobro da taj 50mm objektiv bude što osetljiviji. Tačka fokusa je takođe jako tanka. Može se i montirati blitz na vrh objektiva, ali za to treću ruku nemam.
Ljudi ovo od pamtiveka a ja tek danas probao. Šta ćeš, selo je centar zbivanja :))) I da, ako neko hoće ovo da proba sa nekim drugim objektivom, radiće, samo opet zoom treba navrnuti na 50mm. Kažu da je 50mm optimalno. Naći ćete već na netu forume o tome.
7/8/2007
"Izlaz"
Retko kada odlazimSkoro da i ne izađem
Ipak kada izlazim
Probam da te nađem
Tamo kod spomenika
Usrali ga golubovi
Na keju punom romantika
Zapišavaju ih kerovi
Odlazim još brže
Ulazim u predgrađe
Ne dam im da me zadrže
Moje biće mora da te nađe
Tu kod cirkuskog šatora
Bodu se neka deca
Ispod istrošenog prozora
Prosjaku patrljak kleca
Retko kada izađem
Skoro da i ne izlazim
Ako izlaz pronađem
Za tobom zauvek odlazim
Inpiris'o me Neil i njegova pesma jedna, strašna pesma..
A.D.
{ Last Page } { Page 7 of 10 } { Next Page }
O meni
Moj Profil
Arhiva
Prijatelji
Foto Album
RSS Feed
Kontakt
| Mon | Tue | Wed | Thu | Fri | Sat | Sun |
|---|---|---|---|---|---|---|
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | ||
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | ||
Zadnje napisano
.Bez Naslova
Opština
Pobeći u stvarnost
Bez Naslova
Kategorije
Prijatelji
angelpoglavica
Lady
miriam
AnaM
nemiri
BIBA
SRNA
njuskica
yin
Wolfie
Milena
mungos
vojslav
Libellula
VukMaslacak
SumerWine
ShArGaRePiCa
veverica
Kombib
legionaire33
letac
whoreofbabylon
Giardia
biber
Ansia
inanna
asterion
Sljivka
Linkovi
- Ovaj blog hostuje BlogOye