Miladin Žarić - Veliki Srbin

29/3/2009

Da li ste pomerili sat?

15:39 , 29/3/2009 5 komentara Link

26/3/2009

Do NOT FUCK with Us!

Vi "odrasle pičke".

22:56 , 26/3/2009 2 komentara Link

25/3/2009

Pušite домаће

12:41 , 25/3/2009 4 komentara Link

10/3/2009

Άγωγή

    Sećam se kada sam prvi put sam išao "Preko". Nemam pojma koliko sam imao godina. Živeli smo na Salajci, delu Novog Sada koji je još uvek ličio na stari Novi sad. Prekoputa su bile tri zgrade koje su imale dečije igralište. Izlizani metalni tobogan, na njemu su mangupi lepili žilete na žvake, dve ljuljaške iznad oduvanog travnjaka, na kojima su se stariji igrali "katapulta", i nazidani ovalni bazen sa peskom, gde su kućni ljubimci stanara te tri zgrade vršili nuždu.
    "Ajde peglaj -preko- i da radiš sve kako smo se dogovorili. Kad ogladniš, ti se vrati kući.", rekao je moj otac, podižući roletnu prozora koji je gledao na suprotnu stranu ulice.
    "Stani", rekao je dok sam izlazio.
    "Ne možete pikati fudbalicu bez lopte." gurnuo mi je novu "Tigarku" u ruke.
Kisačka je još u to vreme bila veoma prometna ulica, a pešački prelaz nije postojao na našem ćošku. Ni dan danas nema pešačkog prelaza za nas iz ulice Jovana Cvijića, koji živimo na desnoj strani.
    "Čiko, čiko! Molim vas da me prevedete preko ulice!" cimnuo sam za rukav nekog zamišljenog tipa koji je tumarao ulicom.
    "Gde da te prevedem, dagajebem?" rekao je zbunjeno
    "Preko!" rekao sam bitno, kao da je za njega ta reč imala istu tu simboliku kao i za mene.
Sećam se da se nasmejao, imao je nakrivljenu micnu i jaku šaku. Preveo me je preko ulice i kupio mi pezz u trafici, koja je bila tačno preko puta prozora sa kojeg je moj otac pratio celu tu radnju.

    Ne bih sada dužio priču o onome što mi se toga dana desilo, zato što mislim da ovi blogovi kod mene na neki način sputavaju ideju i pakuju je u konzumne okvire. Zato ću skratiti priču.

- Neko je rekao: "EVO JE!!"
- Ja sam mu "gurnuo rolnu".
- On je Uštopovao "Tigaku", okrenuo se i otišao sa njom.

    Ja sam sačekao da se upali noćna rasveta, pre nego što sam se vratio kući.

Ako je desna jača, onda ona uvek čuva bradu, leva je ispred i kljuca. Jedan dva. Desna je Dva, a dva je kraj.

22:53 , 10/3/2009 9 komentara Link

25/2/2009

Spavanje
Nikad nisam video životinju koja više voli da spava od mog psa. Jedino kad se pogledam u ogledalo vidim jednu koja to možda približno tako dobro radi.

22:43 , 25/2/2009 2 komentara Link

24/2/2009

Drugu i vojniku Popiću
Bio sam na straži kad sam čuo da je izgubio život. Nismo bili obavešteni na koji je način naš drug, Vojnik Popić poginuo. Postojale su nekakve špekulacije, ali zvanično ništa nismo čuli.

Godišnjica smrti,
Omiljenog lika,
Brzo smo mu našli zamenu.

U pamćenju je ostala,
Samo požutela slika,
Nestaje ko drvo u plamenu.

20:50 , 24/2/2009 2 komentara Link

7/2/2009

Cherry...

    Sećam se te planine. Tamo se sneg držao do aprila. Voleo sam januar u tim visinama. Mrzeo sam sebe i svoje vreme, koje sam uzaludno mrvio zalađenim bukvama, klizavim planinskim putevima, mokrim snovima i izlizanim sećanjima, premotavanim previše puta. Voleo sam i februar tamo. Voleo sam sva godišnja doba na toj planini, verovatno zato što sam ih prvi put proživljavao. Imao sam dvadeset i jednu, a nisam imao ni jednu. Priznao sam sebi to jednom prilikom, dok sam stajao na klizavoj stazi, koja se sastojala od nabijenog kamena i leda. Ni jedna godina nije bila moja, koliko god da sam ih imao. Setio sam se jednog od prijatelja, skoro da sam ga i zaboravio te godine u planinama... Govorio je da ih je sve jebao. Tada, u zavejanoj planini, mi je bilo jasno zašto mu se jedini nikada nisam divio.
    Kada smrzne na planini, tada se i noćne utvare zavuku u tople pećine, pogasivši za sobom sva svetla. Nebo se tada otvori i pokaže ti sve svoje svetove, oslikavajući sve one tvoje snove tamo gore, toliko visoko da moraš da iščašiš šiju da bi to video. Kada naučiš da gledaš prema gore, taj bol u iščašenoj šiji prestane, počne na bude onaj prijatani bol, kao što ga atleta oseća pri istezanju svojih mišića, i savije se još više, razapinjući pogled prema nebu. Daleko prema zvezdama. Gledao sam nebo i noćima i danima na toj planini. Kada bi padao sneg, pahuljice su se topile kad bi pale na moje lice, ili bi mi hladile jezik kad bi mi ulazile u otvorena usta. Imao sam štrafte po licu, zbog prljavštine na licu koje su otopljene pahuljice u vidu kapljica vode pravile, silazeći prema mom vratu. Ponekad su ostajale zaleđene na njemu, ponekad bi samo produžile dalje. Ponekad je bilo toliko hladno, da su mi ostajale na licu, a samo one koje su mi upadale u oko bi napunile očnu duplju i odklizile niz obraz, da bi se tamo malo ispod oka zalede.
    Najčudnije oko te planine je bilo proleće. Za ravničarskog seljaka kao št sam ja, to bi bio tek početak zime. Valjda sam se zadesio na senovitom delu planine, sakrivenom senkama stabala i obroncima planinskih vrhova. Sneg se nikako nije topio, a ispod njega je nekim čudom planinsko voće ipak cvetalo. Voleo sam i to proleće na planini, a mrzeo sam sebe u njemu. Znao sam da se suviše sećam, a toliko malo živim. Imao sam dvadeset i jednu, a nisam imao ni jednu. Gore iznad mene, bio je proplanak, koji je već ozeleneo. Otišao sam jednog jutra tamo gore. Osećao sam se kao da sam na granici godošnjih doba, zaboravio sam da se sećam i nasmejao sam se granama koje su puštale pupoljke bez snega na sebi. Nakratko sam se smejao, pa sam se pribrao. Sišao sam dole, gledajući gore. Postideo sam se. Čovek mora da bude pribran kada je tamo u planini.
    Kada su precvetale ispod snega, gore je već sigurno bilo leto. Tamo na vrhu planine, i sa one druge strane. Plodovi su još uvek bili zeleni. Želeo sam da dočekam onaj njihov stadium kad su dovoljno zrele da možeš da ih pojedeš, a ipak da budu toliko prisebne da te nasmeju. Čekao sam. Skupljala su mi se usta na samu pomisao na dodir mojih usana sa njima. Kada se u planini otapaju snegovi, oni ukazuju život ispod sebe. Svaki dan si tu i gledaš kako šumski plodovi dobijaju svoj oblik, dobijaju polako svoju boju, puštaju svoje mirise...
    Zajebavali su me da mi se krive usta, zato što nisam navikao na poluzrele šumske kupine. Nikome od nas se usta krivila nisu. To je bio smeh. Dočekali smo ih zajedno sa prolećem. Dočekali smo da procvetaju šumske kupine. Dočekali smo da se smejemo sa kupinama. Poneka bi bila kisela, ponka slatka. Oatavljali smo one nedozrele da sazru. Kako je Proleće ili Leto prolazilo, gulili smo kupine i plazili se jedni drugima svojim plavim jezicima. Navikavali smo se i na druge plodove. Džanarike, vrganje, šumske jagode, gloginje...
    Tada sam opet shvatio da ja u stvari nisam sam sa tom planinom. Tada sam shvatio da sam opet to ja. I pre nego što su stigli, znao sam da imam dvadeset i jednu, a da nemam ni jednu. Čuo sam kako se veliki točkovi valjaju po našim kupinama, video sam kako gusenica puzi po našim ringlovima i slušao čizme koje gaze naše šumske jagode. Video sam kako je neko zgazio sve ono što je želelo da bude živo. Video sam kako [uma krvari. Video sam ravnodušnost u retrovizorima. Video sam srušena stabla i svog komandanta. Moje ruke su bile crvene dok sam stajao mirno.

    Ne, ne pitam se na čijoj sam strani bio. Nisam imao ni jednu. Pitam se samo zašto voćku ovim rukama više ne mogu da uzberem, a da mi po očima ne prsne.

01:27 , 7/2/2009 7 komentara Link

29/1/2009

Sav taj Ajvar

Kako "DEBELA KNJIGA" kazuje nećiriličnim pismom, klesanim finim krasnopisom uz pomoć čekića i štemajzle:

"Jebeš i leba i slanine,

bez ajvara iz tegle babine."

Miladin Žarić III potop PNE

Teško je ostati ravnodušan prema jednom ovakvom komadu Klesanija. Čak je i Radojica Lemurijac, VELIKI SrBski književnik, negde pred II potop PNE uklesao divljenje prema Žarićevom klesaniju, u svoje izgubljene kamene ploče. Niko od nas nikada neće saznati šta je to Radojica klesao, ali mnogi od VELIKIH SrBskih književnika današnjice, govore:

U jebote, brate! Tebra Žaki je spakovao metaforu u, jebiga... mislim ono, ako me kao kontaš šta ti ovde pričam i tako te fore... Ovde imaš i ovo i ono, ako me kapiraš... Može da bude babina tegla, a mož i bâbin balzamovan kurac. To je dogma i ovaj, mis'im... Jebiga š'a da ti kažem.

21:42 , 29/1/2009 0 komentara Link

14/1/2009

Traffic Country Trip
    "Dođoš!", šta koji moj... Čekaj, zaboravio sam šta sam hteo da ti kažem. Jebe me stajna noga malo. Mnogo na nju stajem, pa mi utrne, a nekad je i grčevi uhvate, pa zaboravljam sve ono što krenem da pričam za šankom. Trezvenjaci recimo... Oni bi rekli da mi je alkohol pojeo mozak, pa ne mogu ničeg više da se setim. Ja kažem da je moj mozak popio sav alkohol iz šanka, a ne sećam se ljudi sa margina. Daleko od ivice. Tamo muva sleti da se potpiše na frku, polomi kitu na sklisko-uglancanu površinu i odzuji u neku kafanu, da cucla stolove na koje se lepe dlake.



    Dođoš... On će meni kaže da sam dođoš. To ti je rođeni, kad te jebu dok si mali, pa kad porasteš i nejebicu svakodnevno lečiš desnom rukom, ondak malo i skreneš. Mažeš tu desnu šaku nekim pomadama, podigneš je s vremena na vreme pred ogledalom. Digneš je... To nije kućno vaspitanje, to je potreba. Kad podigneš ruku jako visoko, udariš oštro petama svojih čizama i namestiš očešljanu glavu ukoso, da se vidiš onako iz profila, možda ti se i digne. Petao se kurči kad kukuriče. Jebački nosi perije. Uvek je čisto, uvek se sija, nikad ne kuka zbog nejebice, kukuriče, dok se uniforme suše na užetu, oprane od sveže krvi. Krvi "dođoša". Krv na panju za cepkanje drva. Kokošija supa za božićnu večeru.




    Volim da popijem boga, pa da okrenem još jednu turu. Volim kad mi muva sleti na prljavu šaku, da iscevči poneku prolivenu kap alkohola, ili neku suzu. Volim da pevam ožderan sa treznima i pijanima, koji me podsećaju na sledeću strofu moje omiljene pesme, čiji refren sam zaboravio. Ne volim da sam "dođoš". Ne volim da su Oni "meštani". Kaže deran: "Postoji Plava krv, a postoji i ona druga. Znaš ona... Tebra, kontaš šta ti pričam..." Radim u štampariji već 12-13 godina. Štampao sam svakakva sranja. Nekad u koloru, nekad u crnoj, plavoj, žutoj, crvenoj ili srebrnoj i zlatnoj. Jedared sam odsekao palac, na ćoškari. To je ona presa što udara nož po ćoškovima džepnih kalendara, vizitki i sličnih reklamnih zajebancija koje vole da imaju zaobljene ćoškove. Prsnulo mi je nešto u oko, zažmurio sam. Kad sam otvorio oko, video sam da je crveno. Prskalo je tako, crveno i lepljivo. Palac sam stegao šakom i zavio ga Belim papirom da ne prska do urgentnog. "Dođoš"?
    Zaboravio sam šta sam hteo da ti kažem. Već se i petlovi čuju, možda bolj' da krenem pre neg' što krenu da kuvaju supu... Ili samo da ih otvorim, da vidim da li je vaistinu plava.

01:42 , 14/1/2009 1 komentara Link

13/1/2009

Sperm City Trip

Nek leti sperma
Etar je spreman
Imam parče leba
Nožem da namažem

Al' bez blogerke ne umem. Koči mi se desna ruka.

21:13 , 13/1/2009 0 komentara Link

7/1/2009

Tu
Tamo gore
Iznad snegova
Višlje od granica
Bliže od slobode
Pa još malo kraće
Prekoputa pogleda
Kada vrisneš jako
Zna da ti se vrati
Da te zatrpa
Lavinom što sanja
Svoj izgubljeni eho
Ili makar dodir

20:37 , 7/1/2009 6 komentara Link

7/1/2009

Nota

Kada izgubiš notu
Negde ispod ruku
Izleta u prirodi
Njenom radnom stolu
Na tvom ramenu
Ispod ruke
Pratiće te sećanje.

02:22 , 7/1/2009 3 komentara Link

31/12/2008

Ipak Ona teče
Nisu joj dali da bude slobodna,
Da se izrazi, onako kako zna.
Hteli su da bude gola i njihova,
Mirna i samo njihova, mrtvaja, mrtva.
Oblačila se uvek kako je želela,
Kidali su joj odeću, vezivali je, palili.

Želeli su da je stisnu, da je pregaze,
Nacrtali su joj granice, postavili mostove.
"Zabranili" su joj da se kreće, da ide,
Nisu hteli da bude "Ona", nego "Njina".
Bili su ponosni kad su se ogledali,
Nikada se nisu gledali u "Njoj".

Žive pored nje, nikada sa njom,
Ona je samo tu sa njima.
Ćuti i oblači se kako hoće,
Uska od mostova, živa, "zabranjena".
Iz pepela sebi sašije haljine,
Dozove životinje, vetrove i njih, ljude.

Živeli su pored reke,
Nikada sa njom.
Umivala ih je,
Spirala je one koji više nisu.
"Zabranjena" reka,
Reka koja ipak teče.

(RAW materijal)

20:27 , 31/12/2008 15 komentara Link

30/12/2008

Postavljeno...

Želite li neke mirne note,

Aperitiv da vam krote,

Maestro je oprao ruke,

Brod je isplovio iz luke...

Nazdravlje iz A - mola,

Nežni dodir ispod stola,

Iz oka je sevnulo,

Iznad talasa je sevnulo...

Strune idu uz predjelo,

Violina da vam mazi čelo,

Konj je vrisnuo za grivom,

Nije prdeo za balegom...

Krut je taj kamen u cipeli,

Niko nije reko živeli,

Digao se jedan gost,

Jezikom je skinuo rost...

Akord Vam je u supi,

Ulazi u cenu - nismo skupi,

Pačići tako lepo plivaju,

Smeju se sa brodom - igraju...

Izbljujte se u posebnu činiju,

Maestro samo zateže čiviju,

Zaklaćemo i gitaru,

Dok čekate jelo na žaru...

Stisnuta muda u šaci,

Krv u očima - po faci,

Rezanac puzi po tanjiru,

Ne želi da remeti maniru...

Brod se usidrio na pučini,

Kako vam se sada muzika čini,

U orgazam pomešani začini,

Gost večeri je za vas na bini...

Želite li da vam prospem malo krvi,

Po tanjirima gde puze rezanci i crvi,

Želite li da vam iznesem glavno jelo,

Slagaće se uz vaše odelo...



Želite li neke mirne note,

Aperitiv da vam krote,

Maestro je upravo oprao ruke,

Brod je usidren kod luke...

Audio/video - Lazy

---: _0_ with special thx to maqa _0_ :---

01:44 , 30/12/2008 3 komentara Link

28/12/2008

Praznična Idila Novog Sada

Iz neke druge ulice.

19:27 , 28/12/2008 0 komentara Link

27/12/2008

Pub

Nikako da trefim ono što sam namislio. Biće popravnih, pa kafana je sastavni deo svakodnevnice.

19:59 , 27/12/2008 6 komentara Link

27/12/2008

xxx
Pre neki dan sam ishao da uradim par fotki na "stovarište građevinskog materijala"... Milina. Nemam pojma šta će im fotografije. Prelepo mesto, a tako i zvuči. Stovarište...

13:30 , 27/12/2008 3 komentara Link

26/12/2008

Dragana

10:35 , 26/12/2008 3 komentara Link

23/12/2008

Zaboravljeni Akord

    Pre neki dan. Stigao sam sa nekog venčanja. Verovatno sam previše popio, verovatno sam previše hodao... Maštao. Možda sam samo sedeo. Ne sećam se. Kad te stisne posao, zaboraviš na sebe, na ljude, zaboraviš na ulice kojima si gazio sebe i svoju senku. Zaboraviš smisao u toj frci. Kada oteknu noge, setiš se... Setiš se da je sve to moglo da bude drugačije. Ne kao u filmovima. Ne. Samo drugačije.

    Sako mi nikada nije stajao. Čak ni taj rokerski, od somota. Nisam se previše ogledao, u ogledalu nikada nisam video ništa što bi bilo lepo. Tamo stanuju ljudi koji koji plaču, zato što niko neće da ih pusti napolje. Sloboda. Oni nikada neće znati šta je to. Ja nikada neću znati šta znači biti slobodan. Taj sako, ni on nikada neće znati o čemu sada pišem. Neće ni želeti da sazna. Četiri iskre iz kojih zna da kane, će da rade to umesto njega.

    Došao sam s tog venčanja. Imao sam taj sako na sebi. Ogledala nije bilo. Skinuo sam jebeni sako i bacio ga. Gitara je pala na zemlju. Zvučala je raštimovano. Kleknuo sam, podigao je sa poda i otišao do nekog nebitnog dvoseda, na kojem sam otključao dupe, zatvorio oči i počeo da štimujem gitaru. Gitara ne sme da bude raštimovana. Kada je raštimovana, ona ne zna da se raduje, ne zna da se smeje... Ne zna da plače. ponekad štimung nije važan, ali to nije bilo takvo veče. Želela je da plače. Želela je da se raduje. Želela je da bude glasna, šapatom da naglasi svaki akord. Akord koji sam zaboravio.

    Kada odsviraš akord. Ne zapišeš ga, kao stih. Zaboraviš ga. Ostaviš gitaru u ćošak. Taj te akord dočekuje na svim onim mestima, gde je gužva po gradu, gde je mirno po livadama... Želi da mu se javiš. Da mu budeš drug. Saputnik. Budi te iz sna. Želi da budeš sa njim dok odzvanja šumom. Ti ga prepoznaješ kao kišu kad krene da pada. Slušaš ga. Poznat ti je, samo ne znaš odakle ga pamtiš. Kada prespavaš noć, shvatiš da je to u stvari bio tvoj akord. Tvoj akord koji te je pronašao... Pronašao te u vreme, kada si ti spavao.

    Ako se ikad iko seti akorda, zaboravljenog na livadi, proteranog na pijaci, zatvorenog u ogledalima, oslobođenog onim nezgrapnim majstorom što je razbio sve što je visilo u kupatilu... Neka mi javi. To je akord sa našeg venčanja.

01:35 , 23/12/2008 6 komentara Link

19/12/2008

Susreti sa "Obrijanima"

Ja sam ljudi sa sela. Šta da vam kažem. Selo nam je malo, a mnogo je besnih ljudi. Pobesne za čas. Valjda ne puštaju ventile tam di treba, neg ćute...

Ima kod nas azil za zaštitu životinja. Tamo mož videti ko si. Kao prid ogledalo da staneš, kad odeš da popraviš uzjebanu maskaru, kad se popišaš po kravati jer ga nisi na vreme izvadio, ili samo da se pogledaš u njega. U ogledalo. Takav ti je i taj azil. Tamo će da ti se obraduje ker bez noge kad te vidi, tamo će srna kojoj su ubili mater u lovu da ti plače u kavezu, tamo će zgažena sova da plače zajedno sa tobom ako si ikada imao želju da poletiš. Tamo će šminka da ti se uzjebe.

Dolaze tamo razni triperi. Kupe detetu ždrebče, raduju se sa šnjime, jašu ga dok je mali da mu kičmu sjebu... Kad naraste, skontaju da mnogo sere, pa ga kaširaju u taj azil. Ima i ovih egzotičnih frajera gradskih. Kupe Iguanu, pa je isteraju na balkon, a na balkonu mraz...

I došao je tako i taj deran. Onako visok, muževan, brada mu ima jedno 3-7 dana. Doveo je psa vezanog na povodac. Nekog ukrštenog terijera ili šta već. Bio je bezobrazan, pretio je radnicima u azilu i tražio je gazdu. Pretio je da će da ubije Kera zato što mu je taj pas podavio dvadeset zečeva. Gazda je bila Gazdarica, koja nije bila tu, pa su ga ljudi koji su radili u azilu lagano propitivali šta i kako. Sve što je bilo sakato, udareno na putu, ranjeno u lovu, isprebijano u štali... sve je to napunilo azil. Rekli su mu da ne mogu da prime njegovog psa.

To je bilo pre tri dana. Tamo bukvalno više ne postoje uslovi da se životinje čuvaju. Prostor je prepunjen. To je horor koji čovek može samo da sanja.

Taj deran je otišao sa svojim psom i prošao je dan.

Pas je bio obešen, zatim tučen. Kada je počeo da odbreca nogama, bio je spušten. Nije bio mrtav. Kada je došao sebi, krenuo je da beži po dvorištu, pa je deran izvadio nož i zario mu u vrat. Neko od komšija ga je pokupio iz njegovog dvorišta i doneo u azil. Čovek koji ga je osakatio, nije želeo da ga zakolje. Želeo je da ga gleda kako se pati. Ima tešku ruku, pamte ga mnoge svinje.

Sledeći put ću da napišem nešto više o teroru nad životinjama.

EDIT:

Pas je živ, zbrinut jei i zašiven. Dobiće "vlasnika", dakle druga, verovatno u Švajcarskoj.

01:32 , 19/12/2008 10 komentara Link

{ Last Page } { Page 4 of 10 } { Next Page }