Pomislim: kako se ljudi koji su iščezli, nestali, ponovo pojavljuju potpuno iznenada i na najmanje očekivanom mestu.
O MC-u se radi. Kada smo se Setwah i ja pronašli na Internetu, i MC je bio u blizini. Neprimetan, u svom svetu... Čak su on i Setwah imali sukob. Beznačajan. MC je napisao „Hvala, gospodine“, i Setwah je poludeo. Kakav gospodin, kakve trice i kučine! Šta me tu zajebavaš?! Nemoj sa mnom da se kačiš!
Međutim, MC je mislio tako kako je i napisao. Nije tu bilo nikakvog cinizma, želje za provokacijom.
Ali, MC je za Setwaha bio potpuno nepoznat. Za razliku od mene, o njemu ništa nije znao.
MC i ja smo se godinama već sretali na Net-u, putevi su nam se ukrštali i respektovali smo jedan drugog.
I onda je u „Megalomaniji“ iskrsla tema – Palmotićeva broj 37. Setwah se setio septembra 1993. godine i svog boravka na toj adresi.
Ispostavilo se da je MC jedno vreme radio u ustanovi koja se nalazi na toj adresi. Njegove radne prostorije su bile u podrumu. Ispalo je da je to nabezbedniji deo Palmotićeve broj 37.
Ako bih nekada kročio u tu zgradu, odmah bih otrčao u podrum. Jedino tamo bih se osećao sigurno.
Kolika je samo hrabrost bila potrebna odlaziti svaki dan na posao u tu zgradu?