Poza mislioca jeste stanje ozbiljnog promišljanja o ozbiljnim stvarima. Mnogo toga je u igri kada mislilac misli. Kada (konačno) dobro razmisli i o nekoj vrhunskoj misli odluči, on smišlja kako će, i na koji način, sa ljudima da je podeli...
Inteligencija jeste teret koji se mora ozbiljno podneti. Svi veliki mislioci su bili svesni sebe kao takvih. Zato je Kantu bilo potrebno jedanaest godina da napiše „Kritiku čistog uma“...
Poza mislioca je patos ozbiljnosti. Ona je svest o nečemu veoma važnom, o čemu treba temeljno misliti jer misliocu istine nikada nije dovoljno...
Istina i njen umetnički prikaz su klizave gliste. Evo šta je Roden rekao o takvim glistama:
„Ono zašto on misli, nije samo u njegovom mozgu, zgrčenom čelu, raširenim nozdrvama i stisnutim usnama, već i u svakom mišiću njegovih ruku, leđa i nogu, u stisnutoj pesnici i zgrčenim nožnim prstima.“
Upravo na drugoj strani, u drugom svetu, se nalaze junaci knjige „Megalomanija“ Webman i Setva Kutena: na tropskoj plaži, u hladu palmi, u polusnu...
Kasno je popodne, i sve je bezbrižno...
Ne znam kako to da objasnim?! Lenj sam da mislim, lenj za formu, mudrost i poentu jer kada bi se potrudio da mislim izgledao bih kao ona zgrčena budala koju je izvajao Ogist Roden... Možda bi trebalo napraviti repliku „Mislioca“, ali "izlivenu" u karbon fiberu umesto u bakru?
To sam želeo da kažem... To sam i rekao...