2/12/2007 - 1.СВЕ О ПЛУТАРХУ- ПОЧЕТАК

ЖИВОТ

            Грчки писац Плутарх се родио око 46.н.е.  за време владавине Клаудија, у  месту Херонеја, у Беотији.  Поред тога што је родно место једног од највећих грчких историчара,  Херонеја је у историји упамћена као место на коме је Филим потукао 338. године хеленску савезничку силу. Плутархова породица  живела је у Херонеји од давних времена, па је та антејска повезаност са завичајним тлом давала његовом стваралаштву најјачу снагу, ону исту којом су се одликовали  Хесиод и Пиндар. О историји и животу своје породице, Плутарх је оставио довољно података у својим делима. Тако пише о свом прадеди, о свом деди Никарху, деди Лапмрији  док је из описа оца, Аутобула потпуно јасно да је од њега наследио своје човекољубље. На исти начин је, са много љубави, писао о својој браћи Тимону и Ламприји.

            Своју духовну надградњу Плутарх је наставио у Платоновој Академији око 66. године - дакле, око  двадесете године свог живота - посебно проучавајући реторику и философију. Ову последњу му је предавао академичар Амоније из Египта који је математици приписивао велику важност у схватању и даљем проучавању философије. Под утицајем славног учитеља, Плутарх пише један од познатијих списа О натпису Е у Делфима али се не задовољава знањима која ће му пружити предавачи Академије. Путује у Александрију, Спарту и Малу Азију (до Сарда) у време када су га Атињани прогласили својим почасним грађанином. Стиче се утисак да је Плутарх био нарочито присутан у колегијуму делфијских свештеника све до почетка владавине императора Трајана ( 98-117) када наилази најплоднији период његовог стваралаштва. У Риму је, поред личних пријатељстава која је успоставио са Квинтом Сосијем Сенекионом, који је за време Трајанове  владе четири пута био конзул, Местријем Флором и Фаворином најугледнијим софистом  Хадријановог времена.

               По повратку са студија из Атине Плутарх је  оженио Тимоксену са којом је имао четири сина и ћерку. Након преране ћеркине смрти*, Плутарх је обављао високе функције у друштву - најпре је био архонт епоним, потом беотарх (посланик у Беотском савезу), да би га цар Трајан учинио конзулом и намесником Илирије. Касније, цар Хадријан га је поставио за намесника Хеладе .

              Плутарх је до пред крај живота остао свештеник делфијског бога  а као судија учествовао је у надметањима која су одржавана у оквиру  питијских игара (познато је  да је 95. године био у колегијуму делфијских свештеника). Његови синови наставили су  срдачне везе са Делфима и тамошњим мистеријама у које су највероватније, попут свога оца, били посвећени.

Свој необично дуг и плодан живот најплоднији грчки писац из доба Римског царства окончао је 120 године наше ере.

СТВАРАЛАШТВО

            Антички списак Плутархових дела састојао се од 227 списа у 278 књига. Од овог броја очувана су само 83 списа у 87 књига док су временом изгубљена 144 списа у 191 књизи из којих има доста фрагмената. У историографији, Плутарх је познат по своја два грандиозна дела : Етички зборник  (Моралиа) и Упоредни животописи . Етички  зборник је добио своје име по томе што се у највећој скупини обрађују етичка питања. Поред њих, Плутарх се у Зборнику бави и педагошким, философским у ужем смислу, психолошким, историјским, политичким, књижевним и религијским питањима.

Етички зборник  се може поделити на следеће целине чији ћемо састав у потпуности изнети према Циглеру:

1. Педагошки списи ( О васпитању деце, Како младић треба да чита песме, О слушању)

2. Философски списи (Платонова питања, о постанску светске душе у Тимеју, О противречностима у стоичком учењу, Доказивање да стоичари износе веће парадоксе но песници, О општим појмовима против стоичара, Доказивање да се по Епикуровим начелима уопште не може живети, Против Колота, О прописима да треба живети у тишини, Грил).

3. Психолошки списи ( Да ли више разума имају сувоземне или водене животиње, О души, Да ли су пожуда и жалост особина душе и тела, Да ли су афекти део људске душе или моћ)

4. Етички списи (О напредовању у врлини, О користи од непријатеља, О мноштву пријатеља, О срећи, О врлини и пороку,  Врлина се може научити,  О моралној врлини,  О савлађивању срџбе, О душевном миру, Да ли је порочност довољна да човека учини несрећним, Да ли су душевне патње горе од телесних, О брбљивости, О радозналости, О похлепи за богатством, О лажном стиду, О зависти и мржњи, О оправданој самопохвали, Против прављења дугова, Утешно писмо Аполонију, Утеха својој жени, О прогонству).

5. Историјски списи ( Јесу ли Атињани били славнији у рату или у миру, Мудре изреке краљева и војвода, Мудре изреке Лаконаца, Мудре изреке Лаконки, Стари обичаји Лакедемоњана, О врлинама жена, Римски обичаји, Грчки обичаји, Љубавне приповести, О римској срећи или врлини, О Александровој срећи или храбрости).

6. Политички списи ( Треба ли да се старац бави државним пословима, Философ треба највише да расправља са народним вођама, Необразованом вођи, Политичка упутства, О монархији, демократији и олигархији)

7. Породица и друштво (О љубави, О братољубљу, како се ласкавац може разиликовати од пријатља, О љубави према деци ( фрагментарно очуван), Брачни прописи, Разговор о љубави, Хигијенски прописи)

8. Књижевни огледи (Упоређење Аристофана и Менандра, О Херодотовој злоби, Гозба седморице мудраца, О музици)

9. Физикални списи ( О лицу на Месецу, Физикална питања, О првом узроку хладноће, Да ли је кориснија вода или ватра)

10. Религијски списи ( О сујеверју, О онима које божја казна касно стиже, О натпису ’’Е’’ у Делфима, О Изиди и Озирису, Зашто Питија не саопштава данас  пророчанства у стиховима, О опадању пророчишта, О судбини, О Сократовом демону)

        Према нашем најпознатијем хеленисти  Милошу Н. Ђурићу,  у најбоље списе  Етичког зборника спадају Гозбени разговори у девет књига  док се за осталих осам списа (Зборник упоредних приповести хеленских и римских, Физикалне поставке философа у пет књига,  О животу и поезији Хомеровој и Животи десеторице беседника) сматра да су подметнути.

Упоредни животописи  представљају оно дело које је Плутарху омогућило бесмртну славу. Има их четрдесет и шест од чега су двадесет три Хелена и исто толико Римљана. Парови о којима је Плутарх  писао су:

1.Тесеј и Ромул

2. Ликур и Нума Помпилије

3. Солон и Валерије Публикола

4. Темистокле и Камилио

5. Перикле и Фабије Максим

6. Алкибијад и Кориолан

7. Тимолеонт и Емилије Пауло

8. Пелопида и Маркел

9. Аристид и Катон Старији

10. Филопемен и Квинтије  Фламинин

11. Пир и Марије

12. Лисандар и Сула

13. Кимон и Лукул

14. Никија и Крас

15. Еумен и Серторије

16. Агесилај и Помпеј

17. Александар и Кесар

18. Фокион и Катон Млађи

19. Агид и Клеомен

20. Тиберије и Гај Гракхо

21. Демостен и Кикерон

22. Деметрије Полиоркет и Антоније

23. Дион и Брут

У писању  Упоредних  животописа Плутарх није, попут римског историчара Светонија, инсистирао на томе да брижљивим бележењем свега онога до чега је дошао за поједине римске цареве дâ научно објашњење. Њему је било ближе Тацитово поимање историје које је подразумевало да се прикупљено градиво уметнички уобличи и преточи у пријатну и питку приповест о карактеру оних личности које су имале свој еквивалент у грчкој/римској култури. Упоришна тачка у свим његовим биографијама јесте приказивање моралне стране главног јунака, због чега често прекида ток радње да би добио времена за истицање моралних особина. Стога и Ђурићева примедба да ²ако се узимају и посматрају као историографско дело, као што су то многи чинили,  изазивају строгу оцену и њихов оцењивач ће  с правом рећи да Плутарх није историограф али он то није ни хтео да буде(..)његово дело, пре свега, има васпитно - моралну сврху.