Rezija-Brian de Palma
datum proizvodnje:3.Novembar 1976.
Pisci scenarija: Lawrence D. Cohen-Stephen King(novela)
trajanje:98
Uloge-Sissy Spacek,Piper Laurie,Amy Irving,John Travolta,William Katt,Betty Buckley....

Film koji me je kao klinca prestravio. Izazivao jezu pri samoj pomisli na Carrie, i njene moci. Ali moram priznati da me je vise plasila njena Majka. Pogotovo scena gde zabija noz u ledja svoje cerke. U kasnijim godinama kada sam ga gledao sve kockice su se slozile. Film je zapravo jedna tuzna prica o devojci-tinejdzerki, njenoj majci verskom fanatiku i celom Carrie-nom okruzenju. Carrie nije prihvacena niti od strane svojih skolskih prijatelja, a ni od Majke. Uporno pokusava da se uklopi u drustvo, a sa druge strane da majci udovolji u njenim verskim svakodnevnim "obredima".....

Carrie ima posebnu moc. Moc da pogledom i umom pomera stvari. Da komanduje sa njima, ima telekinezu. Dar ili Prokletstvo?

Majka misli da je Prokletstvo i plasi se njene moci, ali misli da ce sa verom da je unisti....

Okolina zapravo i ne zna za tu moc, a i nije ih briga za nju. ono sto oni zele je svakodnevo psihicko povredjivanje Carrie.

Sve to ima svoju cenu!!

Vrhunac nase price ili filma, desava se na Maturskoj veceri, kada njeni skolski "prijatelji", odlucuju da daju zavrsni udarac jadnoj i napacenoj devojci.

I daju joj ga.....

Ali zavrsni udarac je poput Bumeranga i vraca im se projektovan kroz abnormalnu kolicinu besa koji je skupljan kroz citavo skolovanje Carrie. Nastaje doslovno PRAVI MASAKAR. Ne samo na Maturskoj veceri, vec i po citavom gradu.

Carrie sva slomljena trazi utehu u Majcinom zagrljaju, koji je zapravo smrtonosan. Majka ubedjena da je Carrie seme zla, zabija joj noz u ledja.

I jos jednom Carrie oslobadja svoju moc i razapinje Majku na kuhinjskim vratima, sa priborom za rucavanje.......

Film i posle tridesetak godina stvara ugodnu jezu pri gledanju, i moram priznati da ni malo nije izgubio na svom kvalitetu.

Brian De Palma je odlicno odradio i docarao delo vrhunskog majstora strave Stivena Kinga.....

Predstavljam vam jednog od najvecih stvaraoca Gotske knjizevnosti

Edgar Alan Po,Rodjen je u Bostonu 19 Januara1809. Americki knjizevnik, pesnik,urednik literarnih magazina....
Edgar Alan Poe je za zivota bio gotovo nepoznat, sve dok ga nisu otkrili t.j. njegova dela bodler i Valeri...kada postaje jedan od najuticajnih pesnika Amerike.....
Oca i Majku je vrlo rano izgubio. Oca 1810, a Majku 1811.Poe zivi u Ricmondu, a kasnije je poslan u Englesku gde je od 1815-1820 pohadja "Manor School".
Nikada nije legalno usvojen.

Bio je dosta problematican djak Izbacen je sa studija na Virdzinijskom univerzitetu 1826. zbog kockarskih dugova. Tada se i posvadjao sa svojim starateljom  Dzonom Alanom koji ga se odrice...Vec sledec godine pridruzuje se vojsci, lagavsi o svom imenu i o straosti.Dogurao je do Vest Pointa, ali biva izbacen zbog neizvrsenja duznosti...
1833 zivi sa ocevom sestrom i zaradjuje prvih 50 dolara od pisanj, i to za kratku pricu "Poruka u Boci". I zapocinje karijeru kao pisac.
1835 Po se zeni trinaestogodisnjom rodjakinjom Virdzinijom Klem, koja od posledica tuberkuloze postaje invalid, te kasnije umire....Pesma"Anabel Li" je njoj posvecena...
1840 izlazi njegova prva zbirka prica "Price iz Groteske i Arabeske", koja sadrzi jedno od najpoznatijeg dela "Pad Kuce Aserovih", uskoro izlazi i njegovo najprodavanije delo"Skoljkareva Prva Knjiga"
1845 izlazi njegovo najbolje delo poema "Gavran" a u istom periodu izlaze njegova najpoznatija dela:"Ubistva u Rua Morgue,Ukradeno pismo"
1848, depresivan je. Pokusava samoubistvo...Nakon zabave jedne je na putu ka zarucnici nestao na tri dana...Kada se pojavio bio je u vrlo cudnom stanju...i 7.Oktobra 1849 Edgar Alan Po umire....

Гавран

(Едгар Алан По)

Једном у час тужан ноћни, док размишљах, дух немоћни,

над књигама које древну науку у себе скрише,

бејах скоро у сан пао, а неко је на праг стао

и тихо је закуцао, куцнуо што може тише.

"Посетилац неки - шанух - куцнуо што може тише,

само то и ништа више."

Ах, сећам се тога јасно, беше зимње вече касно;

сваки тињав одсев жара утваре по поду пише.

Де чекајућ, срце снажим у књигама залуд тражим

за Ленором бол да блажим. Име које подарише

њој анђели, дивна драга којој име подарише

анђели, ње нема више.

И шум свилен, шумор тмурни, шум завеса тих пурпурних,

неслућеном, чудном стрепњом обузима све ме више;

да умирим срце рекох: "То зацело сад је неко

на прагу се моме стеко, куцнувши што може тише,

посетилац неки позни, закуца што може тише

на врата и ништа више."

Наједном ми стрепња мину и зурећи у тамнину:

"Госпару ил госпо - казах - не љутите ви се више,

бејах скоро у сан пао, неко од вас на праг стао

и тихо је закуцао, куцнуо што може тише,

да и не чух"... Тад ми руке врата широм отворише -

само мрак и ништа више.

И док поглед тамом блуди, бојазан ми пуни груди,

слушајући, сањајући, снови ми се тешки снише,

и загледан у тишину, самохрану пусту тмину,

"О Ленора" реч једину, изговорих тихо, тише,

"О Ленора" одјек врати што ми уста прозборише,

само то и ништа више.

Вратих се у собу своју а душа у неспокоју.

И ускоро нешто јачи ударци се поновише.

"На прозору, у капцима, мора бити неког има,

мируј срце, да у њима видим какву тајну скрише,

мируј срце да увидим какву тајну они скрише,

ветар само, ништа више!

И отворих капке тада, кад улете изненада

лепршајућ горди Гавран из дана што срећни бише,

господски га изглед краси, поздравом се не огласи,

нити заста, нит се скраси, док му крила се не свише

поврх врата, на Паладин кип му крила се не свише,

слете, стаде, ништа више.

Видећ птицу ебоносну, осмех тужно срце косну,

због важног и строгог склада којим лик јој сав одише.

"Мада ћубе черупане - рекох - плашљив ниси, вране,

што сабласан трајеш дане сред жалова ноћи, кише -

кажи каквим именом те силе пакле окрстише?"

Рече Гавран: "Никад више."

Зачудих се весма томе, одговору прејасноме,

мада смислом речи ове мени мало јасно бише:

ал признајем, нема збора, не чух таквог одговора,

и не видех таква створа црних крила што се свише,

звер ил тицу чија крила на Паладин кип се свише,

с' тим именом "Никад више."

Но Гаврану с' кипа бела та реч беше мудрост цела,

реч једина с' којом му се мисао и душа слише.

Нит речју том збор му преста, нит помаче он се с' места

а у мени сумње неста: "Сви ме знанци оставише,

одлетеће и он ко и Наде што ме оставише."

Рече Гавран: "Никад више."

Чувши, духом сав узбуђен, тај одговор брз, расуђен,

"Стварно - казах - то што збори, реч једину никад више,

ваљда рече његов газда, злом судбином гоњен вазда,

док све мисли које сазда у један се припев слише,

тужбалицу мртвих нада и дана што срећни бише,

тужни припев: "Никад више."

Али Гавран, створ стамени, тужну машту бодри мени,

наслоњачу ја приближих вратима што могах ближе,

и галве на плишу сјајне, мних знамење тако тајно

у говору свом нејахно носи тица та што стиже,

шта сабласна и одвратна, стара тица која стиже,

мисли, гракћућ: "Никад више."

Седећ, слутњом срце морих, и ни речи не прозборих

тици чије пламне очи до срца ме прострелише:

и у мисли занесена, мени клону глава снена

са узглавља тог свилена где светиљке одсјај слише,

прилећ неће никад више!

А ваздух све гушци бива, као мирис да разлива

кадионик којим анђо кади собу тихо, тише

"Несрећниче - викнух тада - божија милост то је рада

да ти душу спасе јада, успомену да ти збрише:

пиј напитак сладак да се на Ленору спомен збрише."

Рече Гавран: "Никад више."

"Пророче ил створе вражији, ђаволе ил тицо, кажи,

заклињем те небом склоним и Господом понајвише,

дал' ћу душу намучену приљубити у Едену

уз девојку озарену коју сви ми снови снише,

уз Ленору којој име серафими подарише?"

Рече Гавран: "Никад више."

"Сад умукни, клета тицо, - скочих, викнух - злосутницо,

у паклену ноћ се врати, у олуј и недра кише!

С' тамом црно перје споји, белег лажи гнусних твојих,

самоћом ме удостоји, врх врата не седи више;

изглед и кљун твој уклони што ми срце ојадише."

Рече Гавран: "Никад више."

И Гавран, створење жално, седи стално, седи стално,

крила му се око бледог Паладиног кипа свише,

очи су му злокоб права, ко злодуха који спава,

светиљка га обасјава и сен му по поду пише:

душа ми се од те сенке што се њишућ подом пише

спасти неће - никад више!

Dragon