Pobratimi – priča o jednoj požuteloj fotografiji u dva primerka
Aleksandar je i tog petka, kao što je to činio svakoga dana, godinama tačno u podne, ritualno ali s pažnjom dva puta prebrojao nedeljni pazar svoje nevelike trgovine mešovitom robom, glavninu novca i važne papire uredno smestio u malu ali tešku blindiranu nemačku kasu, kasu zaključao, skinuo i okačio radni mantil i dohvatio sa čiviluka omiljeni sivi sako, crni šešir, i veliki katanac radnje.
Jer, Aleksandar već godinama, ali samo petkom, ruča sa svojim pobratimom Milivojem, u obližnjoj kafani „Dva jagnjeta“, skoro u samom centru Prištine. Naruče litar belog, sifon sode, i dok čekaju jelo, pretresaju celonedeljna dešavanja u gradu, zemlji i svetu, pitaju se za zdravlje, porodice, prijatelje... i s dužnom pažnjom i posebnim uvažavanjem posmatraju mlade majke i sitnu dečicu što prolaze osunčanim trgom.
Pobratimi su, i jedan i drugi, odrasli u tudjim porodicama i u dva različita mesta: Aleksandar u Lipljanu, a Milivoje u nekom malenom selu u blizini Vranja, u srpskim hraniteljskim porodicama; obojica su bila ratna siročad, obojica nikada pominjala nisu ni svoja imena, ni prezimena, niti gde su u tom ratnom metežu 1915. nestale netragom njihove porodice. Obojica su, već pedeset godina, nosila samo bleda i nejasna sećanja da su krenula nekakvim volovskim kolima, u nekakvim dugačkim izbegličkim kolonama, najpre ka Nišu, kako su im razni ljudi pričali, pa potom ka Albaniji. To ih je i zbližilo, to osećanje da su izgubljeni u nekom prirodnom sledu stvari, vremena, ljudi i dogadjaja. To ih je i navelo da se pobrate, ali i da se zavetuju, da nikada više o tome ne progovore nikome, ali nijednu reč.
Tog petka, Milivoje je, duboko uzdahnuvši, zavukao ruku u unutrašnji džep mantila, i vadeći gomilu svakakvih koverata i papira pogledao u oči Aleksandra:
–Hoćeš, pobro, da vidiš moju najveću relikviju? Nikad ti nisam, to jes’ nismo imali prilike da...
–Da vidim, nego šta, pobro...? Šta to kriješ od mene, pobogu? – nadje se u čudu Aleksandar.
–Ne krijem, pobratime... nego mi sve nešto otužno... šta ja znam, nikad o tom nismo, a možda ti ovo ne bi voleo da vidiš...
I otvori drhtavim prstima jedan plavi koverat i pažljivo, ali vrlo pažljivo i beskrajno sporo, izvuče staru požutelu fotografiju, licem okrenutim na dole i okrenu je pedantno pobratimu Aleksandru, da sam pročita nevešti zapis na njoj: „Našoj miloj deci, Arandjelu i Milutinu, ako nas kleti rat zauvek rastavi: ovaj levo, u suknjici i ošišan do glave, to je Arandjel, dve ipo godine, a ovaj do njega sa loknicama je Milutin, tri ipo godine, Petrović iz... (nečitko)... Deco naša, vole vas vaši otac Dragutin i majka Jovanka... (deo izbrisan) Nemojte nas nikad zaboraviti! Sećajte nas se. Decembra, 1915.“
Čita zapis Aleksandar na glas i steglo mu se grlo, a pobratim klima, sriče, i potvrdjuje svaku pročitanu reč. Zatim Aleksandar okreće fotografiju na lice, gleda je, diže iznad glave, na sunce i pažljivo spušta na beli kafanski čaršav. I plače... sve jače i jače. Plače neutešno, trese se.
–Nemoj, pobro! – teši ga pobratim Milivoje – Šta ćeš, rat je bio, sudbina, jebeš ga. Eto, imam tebe, imam moju Ivanu i decu, nisam sam, a bogu vala, nisi sam ni ti, pa...
Potom Aleksandar vadi iz postave svog omiljenog sivog sakoa istu takvu fotografiju i spušta je kraj Milivojeve. A onda plaču obojica. Zagrljeni. A trgom i dalje prolaze mlade majke sa sitnom dečicom... sunčano je...
ps. Ovo je istinita priča o životu Bisinog dede koju sam, na jedvite jade, od nje izvukao. Izmenio sam samo imena, i naziv kafane. Braća odavno nisu živa, a ovaj post puštam za njih danas, na velike martovske zadušnice. Posvećenice, umesto voštanice.
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( <%EntryCommentCount%> ) | Pošalji komentar
Dugo sam razmišljao o tome da li uopšte da objavim ovaj post, posebno iz razloga što znam da će to odmah privući polit-moraliste, dušebrižnike, politikante, duhovne lektore, trolove, flamere, gamere, spamere i drugu sitnu divljač, koja prosto živi samo za to da prva ubode prstom u pekmez neevropskih i necivilizacijskih pojava... i drn. zvrc u nas, i – prelomio!
Reći ću, pa kud puklo! Ovo su male reči za čoveka, al’krupne za čovečanstvo. Globalno. Ne mogu da živim s tim da ne smem na svom blogu, javno, a podložno svakoj kritici, izneti neki svoj stav, mišljenje, stanje i slično. A nav. stanje je upravo sada.
Dakle, stanje je alarmantno, i sledeće: piša mi se. Dobrih sat i po vremena kako mi se piša, al’ trpim, cupkam, kolutam, preplićem... jer, prosto me mrzi da ustajem od PC-a, predjem tih 12 metara do wc-a, pa makar dobio onu nuspojavu sa prostatom i od toga umro. A uz sve to (što me mrzi), kazanče muškog dela wc-a je opet u kvaru (boli domara njegova mala kita za toalete petkom...) pa moram u ženski!
A kad već u priči dodjosmo i do tog famoznog ženskog toaleta, setih se kako nam je jedna koleginica, davnih sedamdesetih, opasno najebala u istom, jer je neočekivano pod njom pukla slovenačka emo wc šolja, a ona se tako žestoko isekla da je, kažu prisutni, bilo krvi po toaletu, k’o da su vola klali. Ja nisam gledao, alergičan sam na krv. Nju su hirurzi izušivali po svim isečenim mestima, a Mile Žabac je kasnije stavio neumesnu primedbu da su na jednom mestu mogli baš i malo više da uvate, al jebiga, nisu. Mrzelo ih.
Ne bi bilo umesno ovaj traktat o govoru mržnje završiti bez još jedne klozetske priče, kad me već ne mrzi da pišem: kod mog brata u firmi (mala firma, osam zaposlenih...) vrata unisex wc-a nisu nikako mogla da se zabrave iznutra. I jedno popodne, neki novi lik u firmi, neki nesrećni i zaostali,
I sad se najozbiljnije razmišljam: da li je Slavka spremačica upotrebila taj famozni govor mržnje ili da ja ipak, krenem polako da pišam?
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( <%EntryCommentCount%> ) | Pošalji komentar
Pita slon kamilu: Zašto imaš sise na ledjima?
"Hmmm..." odgovara deva, "...vrlo čudno pitanje od nekoga kome *urac visi sa lica!"
p.s.1. online blogeri: portos, snoshka, mawena, anagama, hogarsm, Wolfie, katarina, iva978, nook, milevolidisko, bestioferatur, III.
p.s.2. Ubi me ova predizborna tišina, pa ne mogu da spavam!
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( <%EntryCommentCount%> ) | Pošalji komentar
Post obiluje eksplicitnim scenama nasilja, te se mole čitaoci mladji od 11,5 godina da ovo nikako ne čitaju. (hvala)
Ima jedna ganci nova zgrada, preko puta moje firme, lepa i moderna, s pogledom na Bulevar revolucije. Sagradio ju je neki siromašak, pa sačinio u njoj poveliki tržni centar sa n lokala, koje je odmah, po paprenim, bulevarskim cenama, izdao pre nego su se i uselili prvi stanari iznad. I tako, malo trgovaca, red komercijale, pa malo frizerki i kafića, pa red sexi šopova i ovo i ono. A tik do jednog sexi šopa, stranačke prostorije jedne veeelike parlamentarne stranke koja je jedva prešla cenzus, pa sad pametuje po skupštinama i uvek je uz kurac svima, a kad nema kome, onda se medjusobno ujedaju, glodju, pa popičkaju, te ostanu i bez sponzorskih džipova.
Al’ nije tema ovog posta stranačka neaktivnost ni sl. bludne radnje, i sve bi bilo kako dolikuje u ovoj priči, da je iko, bar jednom u 9 meseci u godini, makar samo otvorio vrata nav. prostorije, pa bar izvetrio jazbinu ili oprao stakla na kojima se već s prsta na’vatalo: štroke, blata, kesa, lišća, i kondoma ofrljačenih ozgor... Jer, neima skupljih lokala na celom potezu, sve do Vuka, al’ ovaj stalno prazan. A najskuplji. Koliko je samo gajbica moralo da se prenese da se zaradi i plati samo jedna mesečna kirija, a kamo li... I samo što vlasti objaviše precedničke izbore, živnuše i, do tad nevidljivi, aktivisti te jazbine, a komšije pričaju da su nav. aktivisti jednoga dana boravili u nav. prostoriji čak cela 4 sata!!!
Kako još uvek ne bih o temi: lokali preko puta i šta je činiti Dudi i meni u cilju dokopavanja jednog sličnog, putem sedmice na LoTo-u, kao i uvodjenja zabrane pristupa odredjenim psiho grupacijama, itd., to ću se kratko osvrnuti na pravu temu ovog posta, a to je – strašan san.
Sanjam ja tako jutros, kao... dobio sam poziv da ponovo polažem vajanje II, s obrazloženjem da ga nisam položio onda (koncem sedamdesetih) kod pravog profesora, te sad moram da pronadjem profesora A.A. u kabinetu na 1. spratu i dogovorim za pravu temu i novi rok, a pred njegovim vratima, na betonu, sede dve poprilične cure, ni nalik na studentkinje, i duvaju travu. Ona krupnija, sva u crnom, sa povećim, ali lepo oblikovanim sisama, izvadi iz torbe neku natron kesu, iz kese vešto odvrnu zatvarač i ukaza se grlić flaše. Trgnu onako podobar cug, pa se okrete ka meni, pruži flašu, sa smeškom: „Oš’ da trgneš pravu domaću?“ Odmahnem rukom... neću... „Gle čoveka, ne pije? A oš’ pičke, možda?“ „Oću!“, kažem ja, iako sav zaprepašten, i protiv svoje volje, i eto nas očas u dvorištu ispod one lipe, i raspali, ožeži... onako na stojaka i uza zid... joj miline... kad odjednom, nitkuda, ko iz zemlje iznikla, banu moja Bisa i dreknu na mene: „Diž’ se, manijače, kasniš na posao, **bo te internet, da te je** internet do zore!!!“ Pu, jebem ti sreću, dizajnersku...
Naravoučenije: Ne dâ se svakome na putu srasti...
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( <%EntryCommentCount%> ) | Pošalji komentar
Ničija nije do zore gorela, ima uzrečicu moja koleginica Žiža, i po svemu sudeći, ova drevna narodna mudrost pokazaće se tačnom ovih dana, kad dobiju nogu u dupe neki bosanski mafijaši u mojoj firmi. A vala, i jesu se bili razmahali, pa to je za nepoverovati... Mnogo su bili alavi, šta će, ne umeju drugačije. Nije tema ovog posta bosanska mafija, al’ kad smo već kod bosanaca, prošlog vikenda, dok sam kod kuće 5 sati skenirao i sredjivao neke tekstove, beše mi uključen TV nataknut na neku OBN stanicu, pa me mrzelo da ustajem i menjam kanal. E jebo mater, ako u tom OBN-u ima ijedno muško, a da nije peder sa pirsingom, pa onda ti njihovi feminizirani glasići, pa... tek povremeno grmne, onako muški, neka odvaljena bosanka, pa se ja prosto iznenadim kad skočim pred TV i ustanovim da je dobro, dugonogo piče, a uz sve to – čak nema ni brkove!
Nije tema ovog posta ni alkoholizam, al’ celog života se družim sa svim mogućim polukafanskim felama: od istoričara, publicista i pisaca, pesnika, slikara, vajara, novinara, pravnika, štampara, glumaca... a sve to cuga, bog te smak’o ko da mu je zadnja, i u takvom društvu počesto sam najebavao, a iz Skadarlije bio čak i policijski izbačen zbog nekakve pišljive pesme o nekakvom vojvodi Sindjeliću... A tek što je stupio rahmetli Sloba na vlast, a s druge strane Vuk potpirivao, pa smo pomislili da se može malo i pevnuti, al’ – patku moju!
Nije tema ovog posta ni moja patka, al’ kad je već o patki reč, imam jednog drugara, Peru Đ., trgovca belom tehnikom. Kako taj voli da piša u lavabo i da se češlja istovremeno, pa to nije normalno! Kaže on meni: gde nema lavaboa u toaletu, meni jebeno pa zaguljeno, trpim do kuće!
Nije tema ovog posta ni pišanje u lavabo, al’ kad se dotakoh toga, preciznost u pišanju nas, koji imamo isključivo žensku čeljad u kući, presudna je za porodični mir i harmoniju. Nakon svakog mog pišanja ja zapomažem sa lica mesta Bisu da se komisijski ustvrdi da daska (a i oko nje) nije zapišata, i da je WC šolja u savršenom poretku.
A kad je već reč o savršenom poretku, koliko ja odavde vidim, jebaće nam Ameri mater, tj. nakon izjave pomoćnika američkog državnog sekretara Frida za ljubljanski "Dnevnik" ...za to što Beograd ostaje bez Kosova nisu krivi ni sadašnji predsednik niti premijer Boris Tadić i Vojislav Koštunica, ali se Srbima mora jasno kazati da je južna pokrajina izgubljena.
Toliko o Srpskoj novoj godini, seksu sa kumicom, Ceci koja je zajebala koncert u Čačku, deda Milovanu sa Homolja, i vidovitoj Zorki. Što bi rek’o moj prijatelj Portos, sledeći put o onom lokalu preko puta naše firme što ćemo ga Duda i ja otvoriti, istaći tablu sa natpisom kome je extra zabranjen ulaz, pa nek pocrkaju dušmani!
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( <%EntryCommentCount%> ) | Pošalji komentar
Mojoj koleginici Dudi i meni je pun *** (da ne kažem šta) ove bedne plate, svakodnevnog rmbanja ni za šta, ove skupoće, lošeg prevoza, loših medjuljudskih (i drugih, da skratimo...) odnosa, pa smo čvrsto rešeni da večeras dobijemo sedmicu na LoTo-u i okrenemo život na jeste.
Za tu sedmicu nam je potrebna DOBITNA kombinacija, a love imamo samo za TRI kolone (3 puta 80 = 240 din.).
Za tri sata trebalo bi ja da trknem i uplatim, pa molim blogere da mi upišu tu čarobnu dobitnu 7 od 39.
p.s.2. Čim otvorimo lokale i sredimo se po svim linijama, častimo!
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( <%EntryCommentCount%> ) | Pošalji komentar