kad su jufke suhnule

…da ubacim u post sliku koja se klikom na umanjenu, otvara u pravoj veličini?

Ona kaže:

Kad hoćeš da ubaciš sliku ideš na Insert/edit image, i gde piše Adresa slike(URL) ubaciš taj direct link. Zatim isto tu, samo malo niže gde piše širina ubaciš koju veličinu slike hoćeš. Meni su čestitke recimo širine 250. Kad znači ubaciš željenu veličinu, ideš na Dodaj sliku.

Sad ti je ta slika dodata u post. Klikneš na nju da je obeležiš i onda gore sad ides na Insert/edit link i opet ubaciš onaj direct link u Adresa slike (URL) i to je to :)

vivijen u gostima na medaku

johnny azra i hogar instaliraju webcam

Promocija knjige: “Za sada bez dobrog naslova” – Priče sa Anagaminog bloga
Klub Bogotražitelj, Ivan Begova 7, Beograd
Sreda, 26. decembar u 19 časova

kad je reklama, onda je reklama, i nema tu 6-5...
hajmo, veselo, osmeh!

Poznavao sam, svojevremeno, jednu Slavicu sa Zelenjaka, ekstra zgodna riba, koja je bila izuzetno čvrst, nepokolebljiv i postojan karakter. Bez obzira šta radila: da’l čitala knjigu, lakirala nokte na nogama, il’ teglila dve kofe uglja na peti sprat il’ bila usred kresanja, to se na njenom licu nikad nije moglo pročitati, prosto – bila je tzv. zakucana faca. Stiv i ja smo je povremeno i naizmenično trošili, ono: k’o najbolji drugari, a skraćeno smo je, među nama, zvali – kamena Slajka...

Sedimo tako na 12-om spratu naše kule na Novom Beogradu, na simsu, klatimo nogama sa spoljne strane zgrade, pridržavamo se za Milijanovu naherenu antenu, "štelujemo" mu sliku da ’vata Albaniju, kenjamo o svem i svačem, i pljuckamo dole na boriće, kad će Stiv:

-A jes’ možda primetio kako mala Verica pravi baš glupe, onako krmeće face, za vreme karanja?

-Aha... to je zbog njenih sitnih zubića, i još sitnijih očiju... a i skviči, ma – stvarno je svinjče... A i ti si krme, čim svašta jebeš. – kažem ja i "slučajno" polomih još jednu šipku iz Milijanove zarđale antene.

-A jesi l’ i ti primetio da plava Ljilja nikad ne otvara oči, za vreme kresanja?

-Ma, otvara, aj’ ne seri... Nego se sva zajapuri, pa joj iskoči ona žila na čelu, pa prosto dejstvuje ko dizačica tegova od 350 kila, s izbačajem...

-Ne seri, da gleda? – vidim, ne veruje mi i pali samo jednu pljugu, a drugu zatak’o za uvo. Stipsara.

-Kod mene gleda. – kažem ja, i ne popuštam.

-Ma daj... Sad još i lažeš? Gleda, gleda... al’ u kurcu!? – zainatio se, vidno.

-Slušaj bre, manijače! Naravno da tebe ne gleda, vidi kakav si, skote jedan buljavi, pa tebe još jedino tvoja majka može da gleda, pa i ona retko, a i tada u mraku! I da ti nije mene, kao naj ortaka, kur’ bi te iko i pogled’o, Kvazimodo bre, jedan i svaštojebcu, oš’ daš tu cigaru, bre!

Auuu.... što mi se Stiv tada uvredio! Vidim da mi nije trebalo da ga baš toliko opučim, al’ išao mi na kurac sa tim neprestanim zvocanjem, primedbama, i zakeranjima. Tog dana smo skrljali načisto Milijanovu TV antenu, pa smo je sasvim rašrafili, izgazili i bačili dole na boriće, k’o govno. Ko jebe i Milijana: ako je nastojnik i vlast, to nije razlog da nam zaključava podrum, a tek što smo uneli onu ćebad i spremali se da dočekamo to veče Bebu i Lelu iz Kafea... al’ to nije za priču...

Nešto se kontam: što muška deca znaju da budu ogavna, pa to nije normalno! U pravu je ona fbijana kad reče: “mrzim komšijsko dete!”

Nije moj drug Pjer peder. On je samo slikar. Pjer možda samo tako izgleda, jer bradu može da obriše tragičnom krpom, a da se obrije i ne mora, takav je: kus petao, pile dovijeka. I nije dečko peder samo zato što ga žena, 30kg teža od njega, povremeno izudara i izbaci na hodnik, dakle – nije, to podvlačim. Možda jeste pi*ka od muškarca, al’ sam je izabrao taj mazo bračni sistem i status.

I koji me samo kur** moj i terao da svratim baš sa njim, nenajavljen, toga dana kod Ele i Dragice B., kad sam im se već žalio na to kako mi, tamo nekog dobrog pajtosa, Pjera, tambura žena i kotrlja niz basamaci... a one se, ko dve sakajlude, kerembečile i previjale od smeha. I kad god bih kod njih svraćao, molile su me da im iznova pričam o njemu. Uz cvu ostalu zajebanciju i viceve, Pjer bi nam dolazio kao šlag na tortu...

Ela: spičena (25 god.) Čačanka, tada sedma godina studija književnosti, lepe zelene oči, nešto sam se kao pržio na nju, ali projekat odbačen kad je definitivno shvatila da od faksa nema ništa, pa se udala naprasno, daj bože da i danas dan zna za koga i zbog čega.

Dragica B.: tada tek godinu dana naturalizovana Beograđanka, poreklom iz nekog sela Krnjeuša iz’bosne, nju sam odučio da preskače tramvajske šine, i dokazao joj da je neće ubiti šinska struja. Na nju se nikad nisam ložio, nisam imao vremena...

*     *     *

I onda, stižemo nas dvojica kod njih: dobar dan, dobar dan, oš’ kafu, oću, oš’ vinjak, jašta, a ti momak, ja znate... ne bih, al’ kafu mogu, evo sedite, ovo je moj drug – Petar, drago mi je... Elaaaaa, turaj džezvu, aj’ sednemo ovde u ‘lad, pod krušku, jo’... što vam lepo ovde u bašti, oćemo na koncert kod hajdučke česme, pa i mogli bi, jebote, šta ima kod konja, tja, ništa... i drn zvrc.

I onda, stiže i ta kafa, posedasmo, a luda bosanka, ni 5 ni 6 nego će:

-Jo’, leba ti, aj’ nam pričaj opet o onom tvom drugaru pederu što ga kara žena i baca niz basam...

U, jebemliti sunce nebesko i brbljivo, pa kud sad baš to da...!? Šutnem je krvnički ispod stola, odvalim iz sve snage u cevanicu, ona razrogači OVOLIKE OČI na mene:

-Da’l normalan ti si?

A ja od blama tonem sa sve baštenskom stolicom pod zemlju, oću d’umrem od muke, al’ na svu sreću, Pjer prelomi:

-To sam ja... To mene žena...

E, onda su i njih dve, iz taka počele da se semaforišu u sve tri farbe, i tonu u zajedničku grobnicu, za mnom. A odozgo, blažen i mrtav ladan, sa osmehom na dečačkom licu, gleda nas odsutno Pjer i verovatno u glavi piše nove stihove o dečaku žutih cipelica koji je zaspao utučen...

Da, zaboravih: Pjer je pisao zaista dobru poeziju, čak bio prevođen na francuski, al’ život je kurva, a žena prakljača, i jebiga, sve to još onda puklo, i tako...

Završio sam na bulevaru sve finansijske transakcije za ovu nedelju, ispodizao, ispoplaćao račune, završio sve hitne i planirane poslove, i evo me opet u ofisu. Dok Duda i ja čekamo kafu koju kuva ZiZi, Duda udara po Excelu (tako kažemo našem nad-šefu dok krijući igramo ribice i tetris), a ja ronđam po blogovima i nešto se kontam:

Recimo, sad ovde, nad tastaturom, naprasno umrem.

I opet, recimo, kao nekim čudom, budu o datumu, vremenu i mestu moje sahrane obaveštene sve one ribe koje sam kresnuo, pa sve one (kao nekim čudom) dođu, i stanu u dve kolone: levo – one kojima je bilo žao kad smo se rastajali, a desno – one što su se radovale kad su mi videle leđa...

Koja li bi kolona bila duža, majku mu!?

Nebitno, samo se kontam...

Ona, čini se, zna šta hoće u životu, i pokreti su joj hitri, racionalni i energični. Ona je obučena toplo: na nogama su joj polu čizmice, topla i duga karirana suknja i maslinasto zeleni vatirani mantil odozgo. Oči su joj bademaste, krupne i vragolaste, cenim da je jedva umakla dvadesetoj. Stomačić se ispod mantila već dobro vidi: poodmakla trudnoća, cenim da će u martu... Ona ima dugu crnu, sjajnu, kovrdžavu i čistu kosu, a po kosi joj popadali snažni jutarnji zraci novembarskog zubatog sunca, pa se rasejali na sve strane po trolejbusu, prosto pršte i titraju oko nje, kao oreol.

On je godinu – dve stariji: na nogama ima tanke, plitke letnje crvene patike, cenim – kineske, te famerice sa onim čuvenim rezovima i rupama popreko, crveno crnu kariranu nezakopčanu košulju i odozgo raskopčanu tanku crnu jaknicu. On je nemarno odeven za ovo doba godine i ovo doba dana, ali on ima dugu, masnu i crnu kosu, vezanu u rep; nekako je sav bledunjav i prozračan. On ima na donjoj usni pirsing, i nešto izraslih dlaka ispod usne, koje sigurno i ne može obrijati, i ima sitnu, slabašnu, gotovo dečju šaku. Među prstićima koji verovatno ništa teže od daljinca i ne mogu podići, drži tanak crni mobilni telefon i pokazuje joj neke klipove na njemu. Ona je impresionirana. Smeju se, raduju se životu.

Oni su par. Slatki su: onako mladi, lepi, zaljubljeni, bezbrižni i bezazleni, liče mi na mlade ptiće što proviruju iz toplog majčinskog gnezda. I oni su jutros krenuli negde u grad, nekim samo njima znanim poslovima, a ja ih krišom, neupadljivo, i pomalo odsutno posmatram i prisećam se istih ovakvih, svojih, davno zaboravljenih sunčanih jutara... I u trenutku, sa pomešanim osećanjima radosti i sete, samo mi ovo pade na um: O, jebem te, živote, prevaro!

Dobro vam došao i ja, na suncem okupan blog. Spesićka, izvini za template, al’ ko pre devojci, sam u nju upada.