4.2.2008 -

O politici i političarima nikada nisam imao lepu reč za kazati ili pohvalu za izreći. Izlizana je već priča da su mi svi isti i tome slično. Ne glasam od osamnaeste i verovatno neću nikad ni glasati. Obzirom da već odavno ne živim na adresi iz lične karte, ne znam ni da li sam upisan u birački spisak. Ubeđuju me ovih dana da proverim. Zbog akcija. Ha! Tek za pare neću da se prijavim, sve i da crknem gladan.

Moje gađenje politikom je prizemnog karaktera i ne sporim da je ljigavost političara glavni razlog tome. Međutim ono što je možda bitnije u mom pogledu na glasanje je moje nezadovoljstvo principima društvenog organizovanja ljudskog nam roda. Da ne dužim, posledica tog organizovanja je glasanje gde se u suštini sve svodi na izbor između dve opcije. Čak se vrhuncem politčke svesti jednog društva smatra "politička polarizacija", znate ono: "sve velike demokratije imaju dve jake političke opcije" i tako to.

Možda je u prirodi čoveka koji ima dva oka, dva uha, levu i desnu ruku i slično, da posmatra stvari dualno. Ali život sam po sebi nije baš takav. Nije crno-belo. Ima mnogo nijansi sive između. A kad uzmete listić i olovku nemate načina da projektujete te nijanse, pogotovu onu koja je vaša, onu koja vas žulja ili koja vas čini srećnim. I verujem da je zabluda da je glasanje, ako ne ništa, onda bar dobar način da se to pokuša.

Na kraju, kada se izbori završe, dobija se jedan pobednik i jedan gubitnik. Ljudska priroda u oba slučaja pokazuje dve svoje veoma ružne osobine. U prvom slučaju to je sujeta, u drugom - zavist. A gde su te dve osobine izražene, tu nema sreće.