Ah...šta da kažem.Prvi put radim blog.

Malo...tužna priča...

Jednostavno baš i nisam zadovoljna sa svojim životom...Sve je naopako.Kad sam došla u osnovnu školu sve je bilo u redu sve do jednog dana..,Tamo je išao i jedan dečko koji mi se je svidio na prvi pogled...Ja sam tad bila 5.a on 6.razred.Mi dvoje smo bili ko pas i mačka,Stalno bi se svađali,prepirali,čak i jedan drugog ošamarili i stvarno bilo je grozno.A kako su godine prolazile no je bio 8. a ja 7.raz...I od onda me je počeo stalono tužno gledat.I kako je moja polovica razreda otišla na maturalac i ja oni koji nisu išli imali su nastavu...I kako smo došli moja frendica mi je sve ispričala šta se je dešavalo u školi.I onda je rekla da je on zapitavao stalno za mene..Gdje sam,kad ću doći i tak...I završila je taj dan nastava i moja frendica i ja otišle smo do pekare i onda doma.Ali ja sam otišla u pekaru kupit si pecivo,a frendica je bila vani i čekala me da iziđem.A bio je i on vani sa svojim frendovima ispred pekare.I došao je moj frend iz razreda i pričao je s njim i rekao je da imam dečka kojeg sam upoznala na maturalcu.A moja frendica je sve to čula što su oni razgovarali.I on je rekao da ga baš briga i počeon je brisati svoje suze i frend koji je bio do njega rekao mu je pa ti plačeš.a on je rekao pa da i šta sad i zvao je tatu da dođe po njega i otišao je.Kad sam izašla frendica mi je sve to ispričala.Drugi dan su svi 8.raz.slavili sa svojim frendovima jer se rastaju tj idu u srednju svako svojim putem,a ja sam bila gore na katu,a on dolje na holu samo je dignuo glavu i tužno i plačuči me pogledo...Sad otkako je otišao  neznam što bih...Treniram taekwondo u istom klubu gdje i on i opet onaj isti tužni pogled ima...Imam osjećaj kao da je Bog htijeo takvu sudbin. Volim ga svim srcem i pokušavam ga izbit iz glave,ali ne mogu.Poput droge je.Nikad ga neću zaboravit.Iako imam dečka,ali moje srce bilo ili živo ili mrtvo uvijek će voljeti njega.Koji užas...