Sve nezne rechi sveta

Nekada su u mojoj ulici stalno shumeli jablanovi. Bilo ih je sedam. I svakog proleca bi ih slushali, a svake jeseni bi skupljali njihovo zuto, zlatno lishce. Visoko, gordo uzdignuti, bivali su lepota nashe male ulice, u sred sivog velikog grada. Bila sam tako ponosna na njih.

Secam se jedne oluje, kada sam imala deset godina. Strashna letnja oluja. Ogromni, visoki jablanovi su se klatili i spushtali svoje granje do zemlje. Nishta na mene nije ostavilo veci utisak od tog...
                                                             ***
A onda su ih posekli. I sagradili fabriku na tom mestu. Razocharenje u svojim dechijim ochima ne mogu opisati. Danima sam plakala za njima. A oko mene, ravnodushnost.
Nestali su jablanovi, nekada tako ponositi. Nestale su i uspomene na njih. Nemam ni jednu sachuvanu sliku...imam samo par secanja, i to je to.. Premalo, za takve lepote...

                                                        ***

Par godina kasnije, kada smo u srednjoj shkoli uchili pesmu J. Duchica, dotaklo me. Setila sam se .
I kada je profesorka srpskog upitala koga predstavljaju ovi jablani...ja sam, ne znam zashto, rekla:
"Umetnike" .....

Zašto noćas tako šume jablanovi,
Tako strašno, čudno? Zašto tako šume?
Žuti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutnje; i snovi.
U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
Ko olovo mirnu i suvu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
Šume, šume, cudno, i drhću u svodu.
Sam, kraj mutne vode, u noći, ja stojim
Ko potonji čovek. Zemljom prema meni,
Leži moja senka. Ja se noćas bojim,
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.

Jovan Duchic

« July 2026 »

Mon

Tue

Wed

Thu

Fri

Sat

Sun

25/12/2007 - Jablanovi...

O blogu

Meni

Novo objavljeno

Kategorije postova

Blog Prijatelji

Ostali linkovi

Blog Hosting