1/7/2007 - Sve shto dotaknem sve je bol....

Sanjam, sanjam na belim krilima leptira. Zelim odleteti u novu viziju leprshave stvarnosti. Zelim ostvariti noc, prepunu zvezda, obasjanu mesechinom. Tako mi malo fali...

...malo fali za srecu. Uvek malo fali. Mrvica. Trun cheznje, nepredvidiva sen tuge.Fali mi potpora, oslonac. Ljuljashka kojom cu se zaljuljati u tu nedodjiju.

Zelim pevati. Vrishtati na sav glas. Zelim cutati i ochima iskazivati svoje emocije. Zelim uhvatiti vreme.

Treba mi neko. Da mi da pola sebe. Onu polovinu koja je otrgnuta, i bachena na dno nechega. Nechega u shta ne zelim zavirivati.

Hocu li ikada biti slobodna? Izbavljena iz okova koji mi prave rane na rukama. Osecam bol krvi koja se zgrushnjava. A okovi su metalni, hladni, chvrsti. A tako zelim lutati putevima duge, druziti se sa vilama, smejati se sa konjima. Zelim trchati poljima punim mirishljavog, livadskog cveca...

Preokrenuli su me. Preokrenula sam se. Ne znam kako i ne znam kada. Vrednosti koje su nekada bile deo mene, ostavljene su u zasenak, a na njihovo mesto stavljam loshe stvari.

I ne umem sebi da objasnim promenu u ochima kada god se pogledam u ogledalo...

Chekam....chekam...

"Sanjam, da se opet, volimo u klasju

u tom klasju shto lezi tu pod nama

i da luta tvoja ruka bijela,

tvoja ruka, preko moga tjela..."