19/8/2007 - Opasan ples

„ Znam , želiš da sam tu, da hodamo po tlu

Toplom od suza..

Noć kad mene ne bude, pomisli da san pada ti na lice...

Gde šaputaće mrak, zastaće ti dah i čekaćeš sama....“

Sinoć sam dotakla nebo.  Od ushićenosti zaplakah. Kapale su zlatne suze, natapale blatnjavu zemlju. Iz suza rasla su drveća tuge. Iz neplodne zemlje, cvetali su pupoljci. A zadnja svetla na automobilu koji je išao u beskraj, bila su razbijena. Težak je put kojim on ide. Mnogo je bilo odustajanja, mnogo prepreka. Neki su stigli u beskraj, pa sad tamo bauljaju po mraku sopstvenih iluzija...neki nisu stigli, već se izgubili u putu. Ostavljeni su pored pruge da sačekaju neki deseti voz koji možda nikad neće ni doći. Ostali su napušteni.

Ja sam na pola puta do beskraja shvatila da ne želim tamo. Ne pripadam tamo. Pokušala sam da pronadjem put do nazad, do tačke iz koje sam krenula. Ali samo sam se vrtela u krug. Jer izlaza iz sopstvene glave nema. Zauvek ostala zarobljena svojim mislima.

Onog trenutka kad si napustio moj svet, ulice su ostale prazne. Ulična svetla su se pogasila u jednom trenu, i toplu letnju noć, zamenio je mraz. Ledila su se stakla na izlozima naše prošlosti, a tišina je postala pomalo preglasna. Hodala sam nesvesno, koračala predugo...živela prekratko.

Moj svet je postao kristalna kugla za turiste. Kada je okrenu na drugu stranu padaju kiše...