Svaki put pred Novu Godinu, uhvati me svrab. Ne isti kao onaj koji hvata druge. Veoma sličan, no ipak sasvim drugačiji.

Jeste, smišljam šta ću da obučem. Jeste, smišljam gde ću da budem. A ponajviše jeste da smišljam koliko ću para da uzmem. Jer, dragi moj, ja sam ti deo zabavnog programa Matore Godine još od zime dvehiljadite, kada sam u kafani “Dobošar” prvi put zablistala sa narodnjačkim repertoarom.

Pevala sam kod gazde koji je pio dvadeset i četiri časa svadba, skoro pa nikada nije spavao, a i ako bi to činio, činio je u separeu svoje kafane na obali Morave.

Njega je milicija jednom zaustavila, i naterala da duva u balon (mladi, novi, neiskusni, ne poznaju velikoga gazdu). On, šta će – dune. Balon, šta će - očita 3,5. Milicija, šta će - hvata se za lisice. Pre toga za glavu « Kako si ti čoveče živ? Kako stojiš na nogama? »

Gazda će ti: « Šta vam je bre ljudi, pa ja se budim sa 2,5! »

I tako ti ja zaradim prvi bakšiš. Od njega. Za 'Šta će mi život...'

Dvajes' marke. Prazna kafana, on drema na stolici, mi imamo nešto što se zove tonska proba. Ustade, dotetura se, izvadi pare, lupi mi ih o čelo, i ode u kuhinju da prezalogaji svečanu pihtiju.

Tu smo ti se zaljubili ja i zla para. Nikada se više rastajale nismo.

Misliš da mi to ne valja? Ne bih rekla.

Svaka je narodna, pardon – naredna godina bila bolja od prethodne. Ono što sam mislila da mi ne priliči postajalo je deo mog novog karaktera. Jebiga, ljudi su došli da se zabave, zašto i ja da se ne zabavim njima?

Tako sam postala voajer. Multitaskirala sam ne grešeći tekst naučen pet minuta pred nastup, analizirajući istovremeno društvo u separeu, da ne kažem celini.

Što te kafana nauči, to ti je za ceo život. Iz nje izađeš sa više razumevanja za svet. Ako ne veruješ da se u kafani vajaju najbolji pacifisti, nemoj dalje da čitaš.

Uglavnom, ono za šta sam mislila da će me srozati na najniži nivo, izdiglo me iznad svega što sam do tada poznavala, i otkrilo da čovek zaista u životu može da uradi bilo šta, samo ako skupi muda. Da sam ja, na primer, stvarno želela da budem Merilin Monro, veruj mi da bih bila. Ta zavaljena guzica, te šiljate sise, pa to je najmanje što imamo zajedničko. Sve u svemu, velike smo kurve.

I da vidiš, iz godine u godinu, iz kafane u kafanu, sve mi je manje narod mogao kljucati mozak. Pre moje nadogradnje ličnosti, jako me je nerviralo ono što mnogi zovu ljudskom glupošću. Šest godina kasnije, ni bazuka nabijena svetskim zlom me nije mogla oduvati. Tako ukopana živim i dan danas. I nadograđujem se.  

Sada sam se proširila na još dve filijale; naime, Novu Godinu nikada pre nisam dočekala kao nečija žena. Niti kao nečija majka.

Pitaj me da li sam krenula da kupim malu jelku. Pitaj me hoću li da krkam pečenje uz TV program. Pitaj me da li se možda smeškam, i od radosti mreškam.

Hajde, pitaj me, majke mi.

Samo nemoj da me pitaš da li mi nedostaje kafana. To ću ti prećutati. Sa ponekim noktom među zubima.

Ha! I sećanjem na onu kada sam zaboravila da kupim čarape, pa čizme obula na bosu nogu, a one me nažuljale, pa sam se izula, i bosa po srči skakala celu noć, bez ijedne ogrebotine, a jedan došao pa mi špic cipelom zgazio palac, i traži da mu pevam Hanku Paldum, a smrdi kao dve životinje, a ja vrisnem na mikrofon, a obezbeđenje...