Nisam ti ja druželjubiva osoba. Ali se zbog toga izuzetno cenim. Ja se, naime, sasvim otvoreno krijem od drugih.
Pomalo se unezverim kada prilaze mom skrovištu, i napravim ono lice kao kad gledaš u metak. Malo začkiljiš, i stisneš zube, pre nego te lupi po čelu.
Iz mene se otima "BEŽI!!!! KRIJEM SE!!!", ali se zaustavlja u treniranom grlu, pa netreniranom uhu zazvuči kao "DOBAR DAN!"
Dodatni problem predstavlja što to "dobardan" izađe malo preglasno, pa se pogrešno tumači kao znak razdraganosti usled susreta, ili pak nagluvosti, tako da se moji sagovornici još i deru na mene. A ja drhtim. Drhtim od treme da će me naći. Sa temom. Onom vrstom u kojoj ću se naći i ja. I zapljunuti. I usrati.
I tako, urlamo ti nas dve jedna na drugu danas. Ja introvertna, ona prepotentna. Umesto pita, savijale smo železne šine, ne bi li smo se ponovo našli da početku razgovora, dok je ovaj još imao smisla.
I ništa.
Uzme Orbit ona. Uzmem ga i ja.