Kako je pogešno smatrati da je za pisanje neophodna inteligencija. Pogledaj mene. Ja, naime, ne mogu da iz prve shvatim koliko je sati ukoliko neko kaže da je šesnaest ha. I uopšte, sve preko dvanaest me općenito dovodi do bezumlja. Kako su se samo podlo dva, četiri i šest pretvorili u četiri, šest i osam kada nisam gledala. Jer ja, da bih znala, moram prvo videti.

Ali, ni to nije garancija uspeha. Onomad sam videla jednu osobu sedam puta, pa ni dalje nisam znala ni ko je, ni kako se zove, ni zašto mi se ljubezno javlja. Ta me vrsta glupoće užasno muči. Ozbiljno, u stanju sam da se ispričam sa tobom, govoreći o uopštenostima, da me ne bi prepoznao da te ne znam, i da odem pitajući se gde smo se sreli ranije, i pod kojim dođavola okolnostima.

Osim ukoliko mi nisi bio u kući. Tad te ne zaboravljam. Ali moraš da dođeš bar dvaput, i da me dobro iznerviraš voljom da te upamtim, i svim glupostima koju ćeš u tu čast izgovoriti. Jer ja, da bih upamtila, potrebno mi je doticanje. Duboko, iskonsko, nepatvoreno doticanje. Srži moje, i mojih interesovanja, kao i svega što njima stoji u direktnoj suprotnosti. A najbolje me se takne kada me se iznervira. Toliko pažnje ja poklanjam nelogičnostima kod sebe i drugih, da ponekad zaboravim da živim.

A ne mogu da živim bez takvih stvari. Bez zapetljanih nalona sa opasnim udicama na svakom decimetru. Daj mi tako neku zamršenu kuglu, i ja ću da sednem da je otpetljavam, bez obzira što nova košta praktično besplatno, te je samo treba od trgovca uzeti, i nastaviti sa životom. Ne, molim. Dodaj, nije za bacanje.

Bilo kako bilo, pomalo mi je dosadno, i pomalo sam zbunjena, a to je zapravo ono što sam želela da izrazim ovim tekstom.

I da...

Nisam li ti rekla da za pisanje nije potrebno previše inteligencije...