Tvoj osmeh vredi.

Slikam te u mislima.

Jedna reč tvoja, i vesela sam. Navučena. Poslušna.

Svaki put kada mi se obratiš, pomeraš granice. Tako si siguran i smeo, mio i nežan. Senzualan.

Govoriš skromno, kao da čuvaš reči za nekog drugog.

Komunikacijo moja srećna, nisam ti zahvalna!

Pomalo se brinem zbog tišine.

Tražim te po tuđim zalutalim osmesima. Jurim te po ranjivim slikama.

Rukama ludim još uvek stežem ovu poslednju šansu. Strah me da te...

Možda se ipak usudim da ti jednog dana kažem previše. Ili sve.

Pustim vino sa usana da poteče.

Nikome neću reći da samo znaš šta nećeš.

Došla je i ta noć.

Možemo ugasiti svetlo.

Možda uspem sakriti ljubav.

Privi mi se uz leđa-da osetim kako dišeš.

Kako moje srce kuca. Ono je hipnotisani zoološki vrt.

Upiši se dok sam popustljiva.

. . .

-Srećo, šal ponesi!

Opet sam se zaljubila.

Sa tobom je sve... savršeno mistično.

Tražim smelost.

''Čarobnjakova kći može čini da skine-ali i ti moraš da želiš.''

 

Noć o kojoj snivam. Slika, ritam, osećaj i reč.

Neću reči, samo osećaj.

 

Reći ću ti koliko sam srećna.

Umotana u tvoje dodire.

Bosonoga i odbegla od sna.

Smejem se.

 

Još uvek se smejem.

 
Ne znam zašto se blesavim kad se tako ustručavam da te pozovem,
a toliko želim da te čujem. Makar malo.                                                       
I tek sam to shvatila danas, tj. sada već juče...
Od sada me baš briga za sve to. Uvek ću da te pozovem.
Ti ionako znaš da sam... Da sam to ja.

Kad sam te čula tako slomljenog... nemaš...
Imaš pojma o svemu.

Danas sam baš puno mislila na tebe. I na vino.
Znaš da ja ne praktikujem ovo,
ali tebi želim da... se srećno zaljubiš.


Baš bih volela da sam pored tebe sada.
Makar da te zagrlim. I budeš bolje.

Mene činiš srećnom i nasmejanom. Znaš to.
Znaš sve.

’’Nestrpljivo čekam svaki naš susret. Unapred mu se izradujem, u glavi već stvorim svaku sliku, svaku reč. Čini mi se da i napamet znam sve te rečenice koliko ih u sebi ponavljam...
A onda kad se sretnemo, ćutimo...
Svaki taj trenutak kad nismo zajedno dug je kao godina. Pišem ti poruke pa ih izbrišem. Pomislim: sve to je lepše kad se kaže, nego na poruci...
A onda kad se sretnemo, ćutimo...
Ti trenuci ćutanja koje delimo su nešto najdivnije...
Volim samo da te gledam, da te gledam i da ćutimo...
*
Često sklopim oči... i ćutim.
Vidim tvoj lik, osmehuješ mi se. Gledaš me, nežno, milo, govoriš nešto... Vidim, usne ti se miču. Te usne koje sam...
Tu pod sklopljenim kapcima, u šarenilu mojih misli, ljubim te.
Zato često, sklopim oči i ... ćutim.
*
Šta smo mi? Prijatelji? Poznanici? Dvoje koji igru reči igraju i u toj igri skrivaju prave misli nekim drugim rečima, a opet sve karte otvaraju? Ili prolaznici, koji u hodu na ulici okrznu jedno drugo i shvate da su se godinama tražili?
Šta smo mi? Putnici života sa dobro upakovanim koferima u rukama i dobro skrivenim čežnjama u očima, ili slučajni prolaznici koji se uvek sretnu na mnogim peronima života? Pozdrave se, kao da se godinama znaju, ispričaju…do polaska autobusa, i opet kroz vreme i prostore razdvoje. Do nekog novog slučajnog susreta...

Reči mi tvoje golicaju dušu... Onako fino zamotane u celofan.. A samo ja znam šta se ispod celofana krije. I ćutim te u sebi.
Sada znam: mi smo kao dve ruke, leva i desna... Zajedno mogu sve. Jedna bez druge, mogu... Mogu, ali nekako.

Uvek fali ona druga, da pomogne, da pridrži, da dohvati, da namesti… Uvek fali! ’’

 

Da li je ovo već bilo ili će sve tek da bude? Svejedno.

Ljubav mi teče i ja bih samo da dajem.

Volela bih da mogu da te prelijem osmehom.

Pletem misli oko želje, tako jake želje.

I nemirna, kao srna gonjena...

Noć te okreće u mojoj zbunjenoj glavi.

Stojiš tu sred moga nemira.

Tvoje oči umeju da me sruše.

 

Ovo je noć o kojoj sanjam.

Pogazi sve daljine.

Pokaži mi, da znam.

Ljubi me do zla, dok ne izgubim dah.

Nazirem samo drhtaj. Usne su ti vlažne, ruke beže po meni.

Neuspeo pokušaj da stanem, pogled koji prodire kroz mene.

Kako uživam!

A, tako me dobro poznaješ... uzimaš i uzimaš... koliko god da ti dam...

 

I nije sve ovo varka.

Noćas sam nebom hodala.

Muzika je tužna.

Nedostaješ mi.

Nedostaju mi trenuci sa tobom.

Od onih najobičnijih, do onih najintimnijih, samo naših...

 

Podigni ruku, pozdravi me.

 

Nigde toliko ljudi kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drugačijeg kao u istim stvarima.
Nedeljiv, ali i nerazoriv. Siguran i smeo. Odlučan.

Njegova mističnost čini ga posebnim.

Ispunjava sve uslove da se oseća poželjnim i srećnim.

Diznijeva verzija slaganja mozaika imena jedne žene.

Njegov pogled koji ledi i dodir koji topi, skupa, čine da se svaki put zapitam hoću li ikada moći bez te ubitačne kombinacije.

* * *

Ti možeš da ti uvek budem dostupna, da neću mudrovati, da ću te nasmejati, biti topla i nežna, strastvena… Volela bih da verujem da nisam zaljubljena.

Srela sam te, i zaljubila se. Zaljubila sam se iz jednog razloga: od tebe ne očekujem ništa. Dovoljno je voleti te, biti sa tobom u mislima, obojiti grad tvojim koracima, rečima, nežnošću.

Sposobna sam da te... Ljubav je kao i slikarstvo...Traži tehniku, strpljenje, ali pre svega, traži vežbu. Traži smelost. Nešto si što je počinjalo nagoveštajem, a preraslo u stvar o kojoj neprestano razmišljam.

Ali, ćutim. Ne jadikujem, ne cvilim. Samo analiziram. A oduvek sam bila prva za to da bi romantične sanjarije trebalo zabraniti zakonom.
I srećna sam što te poznajem.

Ti nemoj ništa reći. Da ćutiš, da ti verujem. Nemoj reći, pokaži mi...

Ne želim da patim. Voleću te ćutanjem. Zato, i ovog puta ništa neću reći.
Ćutaću svaki put kada pomislim na tebe.

U snovima je sve dozvoljeno?!

I sanjam te. I sanjala sam te. Samo sam ti srce videla. Pružio si mi ruku. Dala sam ti sve.
Stvarali smo svet od snova.

I... želja želju sustiže. Potreban si mi.
Radi šta hoćeš, samo me pusti da budem pored tebe.
Želim sve onako kako ti želiš. Volim te jer te ne posedujem. Želim da te zagrlim.

* * *

Dijalog. Ritam i smeh. Tišina. Goli izmedju vrata. Trenutak. Sistem izmešten. Zatrpani sobom.

Napiši jednu ljubavnu prstima po mojim leđima.
Zadigni mi noćnu košulju. Pokrij me onda jednom svojom nedeljom.

Možda niko nije uspeo da te želi ovako kao ja noćas.

Govorimo u mislima, i u svetu moje mašte, ljubiš me snažno i žudno, miluješ me, drhtim, mešaš nežnost i grubost. Skidaš me, ostajem naga i bez ikakvog prethodnog rituala, nemajući vremena da kažem da li je to dobro ili loše, ja ti se predajem..
I ne moraš da tražiš dozvolu.
Znaš da si dobrodošao, da sam te očekivala.
Jedino želim da zapamtim svaki ovaj trenutak.
Samo ti u meni i unutar moje duše, pojačavaš ritam,
ali me ne pitaš da li mi se dopada. Ne pitaš, jer odgovor znaš.
Kako je dobro! Biti posedovana i ne posedovati! S'malo čežnje, a više želje, osećati ogromno zadovoljstvo. I još veću želju da me ponovo imaš. Da me opet poseduješ. Da ti sve dozvolim.

Sve što sada vidim podseća me na Onaj Grad.
Naša vrsta voli starinske filmove.
Pitam se hoću li u Drugom gradu imati svoje mesto i nekog poput tebe da mi upotpuni popodneva mokrih subota... Pomalo se brinem... Znaš već... Znam da znaš.

Nemoj me zaboraviti.
Doći će još jedno proleće.

''Vremenom će svi zaboraviti, vremenom će tragove ovih srna prekriti moćne saobraćajnice od čelika i asfalta. Koliko su srne nekada spajale, toliko će putevi tada razdvajati ljude.
Biće ona najtužnija stvorenja koja je Bog stvorio ikada.

Zamisli samo, da li bi mogao da ubiješ srnu?''