Maja

Moj mačak zvao se Šapica.
Bio je to ogroman, prelep, sivi mačak i imao najtužnije oči na svetu.
Nikada neću saznati zašto...
Voleo je da spava na mom krevetu, i kad legnem on je tu pored mojih nogu i stoički trpi sve moje nenamerne udarce.
Al' već smo se navikli jedno na drugo: on je ranim jutrom ulazio u sobu, a ja polako nežno ga mazim i on se uvlači pod moj pokrivač i tu nastavljao da spava .
Izbegavao je je da upadne u neku mačeću frku, jer u mom komšiluku ima dosta mačaka lutalica .
Imao je hobi kome je beskrajno predan. I da vam kažem, nije lako blenuti u nebo po ceo dan i loviti mušice i sve što leti ! Jednom je skočio da bi nešto ulovio i udario u zid.
Komšinica ga nije obožavala, al' ne može da shvati zašto se ne odaziva kad ga ona lovi metlom. A upamtila mu je ime!
Kako je Šapica završio svoj životni vek?
 NAJTUŽNIJI, najbolniji su bili njegovi zadnji dani.
Umnobolno ljudsko stvorenje nije htelo samo da ga ubije, htelo je da ga unakazi , da pitomog bezgrešnog mačka ostavi da najbolnije provede svoje zadnje trenutke - mačećeg života.
Veterinar se i sam našao u čudu kad ga je video, kičma polomljena na 2 mesta, noge prebijene.
SPAS ZA NJEGA JE BILA ŠTO BRŽA SMRT , zbog ogromnih bolova koje je imao.
Mačka ŠAPICU sam sahranila najdostojnije što sam mogla.
Ostalo je obeležje, i kad god prođem tuda setim se njega, a ponajviše razmišljam o samim ljudima koji tako nešto mogu da učine umiljatom kućnom ljubimcu.