U SFRJ nakon Drugog svetskog rata 8. mart je proslavljan prvo kao dan u kojem se govorilo o ravnopravnosti žena, pa je akcenat pomeren na majčin dan. Na ovoj dimenziji praznika insistiralo se u obrazovnom sistemu od obdaništa do srednjih škola. Kad je Antifašistički front žena pretvoren u Konferenciju za društvenu aktivnost žena praznik je dobio karakteristike praznika u potrošačkom društvu. Sindikati su organizovali putovanja žena u inostranstvo, žene su u preduzećima i ustanovama dobijale novčane čekove za kupovinu, u hotelima i restoranima su organizacije sindikata organizovale kolektivne ručkove, večere, zabave. Žene su dobijale cveće.

Akcionim anketama na ulicama Beograda feministkinje 1988. godine prikupljaju prve podatke o nasilju nad ženama. Dve godine kasnije, 8. marta 1990. otvaraju prvi SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja. Feministkinje pokreću akcije pod sloganom „Stop muškom nasilju nad ženama”, „Učinimo živote žena društveno vidljivim”, „Lično je političko”, „Žene su snaga žena”. Feministkinje se 1991. aktivno uključuju u antiratni pokret. Danas su stavovi iz Minimalnog programa ženskih zahteva Beogradskog ženskog lobija postali deo državne politike u Srbiji.