Pre 101 godinu tekstilne radnice su u Njujorku marširale sa parolom „hleb i ruže”. Tražile su kraće radno vreme, veće plate i zabranu eksploatacije dečijeg rada. Pre sto godina radnice su demonstrirale u Čikagu. U znak sećanja na ove, ali i neke druge događaje u kojima su žene zbog loših uslova rada tragično gubile živote 1910, u Kopenhagenu, na inicijativu Klare Cetkin, na Drugoj konferenciji žena socijalistkinja, 8. mart je ustanovljen kao praznik borbe za prava žena. Sledeće 1911. Dan žena je u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj i Danskoj slavilo preko milion radnica. U Srbiji 8. mart je proslavljen prvi put 1914. godine. Osmi mart je prihvaćen kao međunarodni dan žena 1917. godine. U Rusiji sa demonstracijama povodom Međunarodnog dana žena počinje takozvana Februarska revolucija (po novom kalendaru 8. marta). Nakon oktobarske revolucije, boljševička feminstkinja Aleksandra Kolontaj izborila se da 8. mart postane državni praznik. Feministkinje drugog talasa feminizma vraćaju dignitet prazniku žena imenujući ga danom akcija za ženska ljudska prava. Godine 1975, koja je proglašena Međunarodnom godinom žene, Ujedinjene nacije su službeno počele obeležavati Međunarodni dan žena.
U SFRJ nakon Drugog svetskog rata 8. mart je proslavljan prvo kao dan u kojem se govorilo o ravnopravnosti žena, pa je akcenat pomeren na majčin dan. Na ovoj dimenziji praznika insistiralo se u obrazovnom sistemu od obdaništa do srednjih škola. Kad je Antifašistički front žena pretvoren u Konferenciju za društvenu aktivnost žena praznik je dobio karakteristike praznika u potrošačkom društvu. Sindikati su organizovali putovanja žena u inostranstvo, žene su u preduzećima i ustanovama dobijale novčane čekove za kupovinu, u hotelima i restoranima su organizacije sindikata organizovale kolektivne ručkove, večere, zabave. Žene su dobijale cveće.
Akcionim anketama na ulicama Beograda feministkinje 1988. godine prikupljaju prve podatke o nasilju nad ženama. Dve godine kasnije, 8. marta 1990. otvaraju prvi SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja. Feministkinje pokreću akcije pod sloganom „Stop muškom nasilju nad ženama”, „Učinimo živote žena društveno vidljivim”, „Lično je političko”, „Žene su snaga žena”. Feministkinje se 1991. aktivno uključuju u antiratni pokret. Danas su stavovi iz Minimalnog programa ženskih zahteva Beogradskog ženskog lobija postali deo državne politike u Srbiji.
