Znam, kao nepoznati u luku brod 
zalutala je moja duša u ove strane. 
Znam da nikome ovdne nisam rod, 
da je trebalo da živim u druge dane. 

Znam da sam tanki ptičiji glas 
koji se jedva iz daljine čuje. 
Znam da sam trošni biljke stas, 
povijan vetrovima oluje. 

Da nisam donela nikakvu novu vest, 
da ništa veliko svetu neću reći, 
da sve su reči moje samo ispovest, 
ljudska, tužna. 

Ali niko na zemlji nije kao ja 
razumeo božje beskonačno delo, 
niko toliko šetao dok mesec sja 
ni toliko slušao lišće svelo. 

Niko nije voleo tako neke sitne stvorove 
ni prostrana nebeska krila, 
niko osluškivao tako nepobidne zakone božije, 
samo sam ja bila 

stanovnik šuma i saputnik mrava, 
znala potoka i vetrova smer, 
znala o čemu sanja livadska trava 
i šta oseća u grmu skrivena zver. 

O znam, ostaću sasvim nepoznata 
novom vremenu i novome kraju, 
ali mene poznaju sva nebeska blaga 
oblaci i bube i šume mene znaju. 

Potomstvu svome ispričaće laste 
da sam proleće pesmom predskazivala 
i da sam uvek kad suton poraste 
na usamljenim stazama snivala. 

Reke će moju sliku u sva mora razneti 
i u sva jezera neznana, 
ptice će moju pesmu s mladog bora pevati 
kad mene ne bude jednoga dana.