U lenjo sivo podne, za normalan svet radnog dana, sedim i pijem jutarnju kafu. Mobilni me podseća da je N.-i (muško je, al' mu se ime zvaršava na "a") danas rođendan. Jes', al' zamalo! Jeste trinaesti, ali jun. Sve te spiskove uglavnom imam i u glavi. Majku mu, kad je pre napunio toliko godina? Ja ga se još sećam kao klinca, koji je ispred gimnazije dobio batine samo zato što je imao dugu kosu...On je, u stvari, brat mog druga V. Jedan je godinu dana stariji, a drugi isto toliko mlađi od mene. Mlađi, N, je sada negde daleko, preko okeana. Ume on. Oduvek. Brat mu, kao i ja, rovari po zemlji Srbiji. Ponekad se prepiremo, rekreativno, iako uglavnom mislimo isto.
Sivilo je idealna pozadina za staro teoretisanje na temu "Koju generaciju je Srbija 90-ih najviše zajebala". Neću to. Nasumično vrtim radio skalu, Iggy Pop mi otpeva "I am a passenger, and I ride, and I ride". Pa šta?
Čekam, odlažem, gomilam...Trebalo bi da sednem da napravim spisak, tako se obično pokrenem...Ma, glava mi je toliko odlutala da me ne bi čudilo ni da se vrati sa čirokanom. Navukla sam se na perece sa čokoladom. Testo za spekulas i kakao preliv, mmmm.
Treba mi pogled na reku. Sa visine. I osećaj da neko zna. Da pevaju o sivilu, a bez destruktivnosti, znaju samo samo Simon & Garfunkel i Cowboy Junkies.
kada ti stalno nešto pada na glavu i na pamet, moraš da nađeš načina da se izmigoljiš
Kopirajt na transkript
posted by besna glista at 15:58 | in:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (21) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (21) | Posalji komentar