Kao I svakog jutra sedeli su na terasi I ispijali svoju prvu jutarnju kafu , uz tiho chavrljanje I grckanje pravilno iseckanih komada voca . Njihovi pokreti tela , koji su josh uvek bili usporeni I pospani , kao I sam nachin na koji su nizali rechi odavao je spokoj I srecu. Voleli su da kafu popiju pre izlaska drugog sunca , nekako im je ispijanje kafice vishe znachilo pri izlasku prvog sunca koje je nekada bilo I jedino . Voleli su da uzivaju u njegovoj posebnoj toploti I zuto narandzastoj boji njegovih zraka . Voleli su oni I izlazak drugog sunca , chija je boja davala danu plave I ljubichaste tonove , ali im je ono prvo bilo nekako draze.

Ovo jutro su raspravljali o tome da li da uzmu Jokshirskog Mamutolikog puza ili Godmanskog Mamutolikog puza. Zeleli su kucnog ljubimca I smatrali su da je ova vrsta puza bila idealna za njih , bili su puni zivota ( ma koliko to neobichno bilo za puza) I ujedno velike maze. Lagano su okretali stranice kataloga Intergalaktichkog ZOO-SHOPP-a . Gledali su slike tih predivnih stvorenja I mashtali kako ce udomiti jednog od njih I pruziti mu neizmernu ljubav , koju su samo oni mogli da pruze sa toliko topline. Ponekada bi zastali , pogledali se I shvatili da ce njihova ljubav trajati vechno . Mazili su se pogledom I ljubili dushama. Mahnuli bi svojim komshijama koji su proletali u nivou njihove terase , prozborili sa njima po koju rech , a zatim nastavili tamo gde su stali.

        Davno su prestali da traze odgovore na ona retorichka pitanja kojima su josh samo pojedinci pokushavali da svetu dokazu da oni ipak nechemu vrede. Davno su izgubili pitanje Zashto I Chemu. Vodili su jednostavan I mudar zivot prepushteni uzdama prirode , koje su im davale neoborivu slobodu bitstva u samome sebi. Spoznali su sebe I jachinu onoga shto nekada beshe glavna debata ljucke rase. Bili su svesni da veliki ljudi ne troshe snagu na sujetu I osudjivanje drugih , uchili su I prihvatali beskonachnost neznanja koje je vodilo ka konachnoj mudrosti. Voleli su se poput bajkovitih junikorna , obasjani blagostanjem I zeleli su Mamutolikog puza.

Jednom rechiju ziveli su.

Blokada , chinimi se da rechi vishe ne postoje. Verovatno to ogorchenost cuti , miruje tishiniom , a iznutra gradi debeli zid. Zid jako boli , nikada nisam razumela njihovu svrhu , mislim da nikada I necu nauchiti da zivim sa njime.

 Pozelim da imam bar josh jedno lice , pozelim da mogu da prihvatim , odcutim I predjem preko Ttoga kao da se nikada nije ni desilo. Danas sam polozila ispit , ali nisam srecna. Boli , sama blokada boli .Kako god krenem da kuckam ne ide . Ne nije poenta u tome da sazri , nije poenta u tome da ce vreme izlechiti sve I da ce biti lakshe , poenta je u tome shto nikada necu nauchiti da primenjujem drugachije osecanje.

 Boli shto ne mogu da zazmurim na odbacivanje , nemogu da stojim I blenem u zid a pretvaram se da gledam u lice…Boli pretvaranje drugih I moja vera u iskrenost. I recite mi koliko onda je treba da budem zaista iskrena? Nisam nauchena da vagam , da cepam istinu na pola I da precutkujem jer sve je to oblik lazi , a laz mrzim najvishe na svetu. Nisam nauchila I niti cu , gledam moje roditelje I oni su takvi , nikada nisu nauchili , verovatno necu ni ja. A imam osecaj da na tu vrstu boli chovek nikad ne otupi.

Danas sam polozila ispit ali nisam srecna…..

Iako je vetar duvao svom svojom silinom , ledeci krv u zilama , gotovo trenutno I nemilosrdno  , stajala je nepomichno I gledala u tu jednu tachku. Stajala je mirno , kao da vetar prolazi kroz nju kao da joj nishta ne moze , noseci oko nje odlomljene grane iscrpljenog drveca . Dizao se vihor prashine I praznih kutija cigareta koje su bacilli nemarni gradjani , bila je tu I ruka plastichne lutke , po koji zuti list otpao sa drveta , pravio se vrtlog oko njenih nogu , a ona je stajala nepomicno I gledala u tu jednu tachku. Zastao bi po koji automobil, ali joj nisu smetali iskolacheni pogledi zachudjenih vozacha , niti je obracala paznju na prostachka dovikivanja pojedinih. Vetar je duvao sve jeche , nanoseci prashinu na njeno lice , udarajuci je djubretom koje je podigao sa plochnika na kome je stajala. Usta su joj ispucala I krv se slivala do njihovih rubova , chineci jarko crvenu liniju , jasnu I pravilnu gotovo kao da ju je iscrtala kreonom. Ochi su joj bile staklaste , chak se ni njene dugachke trepavice nisu pomerale , kao da milionima godina stoje tu zamrznute zajedno sa njom , prelivene chelichnim shtitom , koji bi mozda u drugachijim uslovima podsecao na chokoladnu glazuru. Stajala je chvrsto , opiruci se svemu , bila je nema , ali opet rechi su se radjale , ali ne iz njenih usana , neko je vodio igru ali to nije bila ona.Stajala je I gledala u tu jednu tachku. Iako naizgled jaka , njeno srce je pucalo , pogled je bio usmeren samo ka toj jednoj , jedinoj tachki , njen kaput je bio isuvishe slab da bi izdrazao udare vetra , pridruzio se vrtlogu , koji je nastavio da se mota oko njenih nogu. Ispod kaputa ostalo je njeno ogoljeno telo , puno poverenja , pochelo je zadobijati udarce . Podliv , za podlivom , reka crvenih niti koje su isparavale od vreline boli pre nego shto bi udarile u plochnik. Ona  je I dalje stajala nepomicna , tako ogoljena , bez ijedne zashtite , gledajuci u tu jednu tachku , ne shvatajuci ni sama zashto. Trenutak tame I mukla tishina , bljesak I svetlost.

Ostala je I dalje ukochena , vetar nije duvao , ona nije stajala nego je sedela , tachka se pretvorila u poznata lica kojima je nekada vrovala, sve kao da je bio koshmar , samo shto je ostala ogoljena , dozvolivshi I ovoga puta da sama svoju jachinu isproba. Hoce li uspeti rane da zalechi , da li ce se ikada pokajati zato shto je ostala na ulici kada vetar tako jako duva…..

P.S. Lupetanje usled nesanice....

        Chudo ti je to jedno kad se sam sa sobom svajdash . Pa ti prosto dodje da se zveknesh , da onako iz sve snage na svoju malenkost dreknesh. Kad se shcashu svi junaci lichnosti tvoje , a samo jedna od njih pravu pesmu poje. Al’ ti teshko da tu pravu razaznash , od preglasnih krika ovih drugih likova tvojih. A nije ti bash lako ucutkati tu volumentu , nekako ti svi mili , nekako ti dragi , ipak godinama ih gajish , mazish I pazish. Nije lako jednom telu sa sto glasa u glavi , dobro ajde pretera ga ja sa sto , ali I dvoje je mnogo. Josh ako ti prevaze ona shto strahova I sujete je puna , pa nadrlja ga ti skroz.

        E kad se sumlje rode , pa ti spiritualni vodja chete osecanja neku zuchku u nos nabode. Da jasnija budem , spiritualni vodja je stomak nash , a cheta osecanja nash cenjeni CNS , koli ga smisli da mi je da znam. E kad ovi predhodno navedeni pobenave , kad ti knedla u glu poput kamena bude , pa ti se grudi od muke na pola cepaju , nokti od paljenja cigarete jedne za drugom pozute , e tad , bar meni dodje da spakujem kofere I poshaljem ih sve zajedno u svitaj bele zore , a ja ostanem sama praznih misli I odmorim malo. A tek kad te dve lichnosti ko kokoshke krenu da kokodachu , u stilu jeste /nije , pa ti takvu zvrchku u glavi nameste , pa ti prosto dodje da samu sebe 007 nazovesh , jer dobijash sliku o tamo nekoj zaveri , uh tad mi dodje supu od kokoshi da kuvam. Pa sve te misli da u kljuchalu vodu bacim , pa nek se tamo same na 100 stepeni batrgaju I ubedjuju , a mene nek na miru ostave.

         E glavo luda , sa sto pedesed chuda , sa vijugama oko krivog duda o istu da se bre obesish , kada sebi tako dozvolish , da jednostavno komplikovano bude. A lepo sam ti bre prichala , glavo moja luda , sto chuda , sto miliona chuda , ma I vishe nego shto ti dusha ishte , obletace , saletace , ali samo jednu dushu imash . I dani ce proci , naravno novi ce doci , a ti I ako svesna , glavo moja luda , da sve to prolazno jeste , da na kraju ipak sve uredu bude, ti opet cesh besane noci provoditi . Besane noci u svadji sa samom sobom , kidajuci parche po parche srca svoga , izlzacesh dushu ludo jedna I shta cesh onda ? Shta ce ti ostati ? Nishta , upravo tako , nishta . Tada ce svi ti glasovi utihnuti I ostacesh prazna I mrtva. Ma svadjajte se bre do mile volje , sve vi ja , ja srce moje dati necu , dushu cu chuvati od napada trulih , a vi mile moje blebecite do rane zore . Jer , chudom igre prirode svaka od vas ima siguran kutak u mom srcu…. Ovo je samo bezazleno lupetanje mene I mene u meni….    ;)

      “O ,  kako su ponekada I sama jutra pospana , tako usporena I sa teshkocom dozivaju dan . I more je chak pospano , talasi lenjo miluju stene ostavljajuci za sobom paperijastu belu penu , uz ove prijatne zvuke. Jutro je a svi su tako pospani . “ – liticom je hodala mirno , gotovo isto tako sanjivo , shireci laganu haljinu od bele svile , koju joj je vetar neznom pozudom obavijao oko butina. Hodala je I mislima rozgovarala sa sanjivom zorom . Ni sama nije znala zashto je sada bash tu , na litici , kraj mora . Osecala je samo prijatnu strepnju I lagane poljubce prirode koja je vodila ljubavnu predigru sa njenim telom. Zatvorila je ochi I prepustila se ugodnom chekanju , chekala je to neshtosto je josh pre svitanja sunca izvuklo iz postelje I dovelo bash ovde .

    “Tako je mlada, njena lepota odishe svezinom , telo joj je stvoreno za ljubav. Slushaj joj misli , tako je naivna. Ona ne sluti , ne sumlja , prepushta se da bude noshena , cena joj nije bitna.” – vetar je shaputao morskim talasima , dok joj je obuzimao telo I uzivao u ekstazi koju mu je pruzao miris njene koze. Mrsio joj je kosu poput mushkaarca chija je krv uzavrela od zelje da makar samo jednom prostruji kroz nju , I onda se u njoj raspukne na hiljadu komada I ostane tu u toploti njene mladosti.

    “Cena , ona ni nezna da postoji cena. Slushao sam sinoc pesmu njenog srca. Voli chisto , bez zashto , bez chemu . Nece ni osetiti , uostalom tako je bolje . Ljudi stvoreni od krvi I mesa , nisu spremni za tako chist ples ljubavi . Zatrovace je , uchiniti je jednom od svojih…” – I more je isto toliko zudelo za njom, zelelo je u sebi u svojim dubinama , svi biseri ovoga sveta nisu imali lepshi sjaj od njenih toplih ochiju.

Isto tako jako zelelo je I sunce I mesec, zora zapravo nije bila pospana , niti se priroda teshko budila , svi su chekali bash kao I ona.

Devojka je mirno hodala , izdizuci svoje usne poljupcima vera , lagano je sishla do obale I zakorachila u tlas. Korachala je lagano ka dubini dopustajuci talasima da joj miluju grudi . Bila je spokojna I mirna , ruke je pruzala ka suncu , vodila je ljubav sa prirodom prepushtajuci joj se bez straha. Na vrhu talasa se izdigla iznad mora , izvijena tela za ljubav , pustila je vetar da joj neznim pokretima skida halinu ljubeci ljeno telo . Sunchevi zraci su je iscrtavali rechima ekstaze , milimetar po milimetar lagano , gotovo nepomichno. Preko vrata I grudi , do stomaka I nize oko butina koje su lagano podrhtavale . Boje neba su postale jarke I talasi se uznemirishe , vetar se uzkovitlao chineci sve brze pokrete oko nje I kroz nju ,sve ptice iz svojih gnezda prhnushe I zasushe joj telo laticama cveca koje su se u sekundu topile I nestajale od njene vreline. Eksplozija ekstaze I uzdignuce dushe , devojka je uzdasima pevala pesmu ponocne pozude ljubavnika . I zatim nestade u vrhuncu zadovoljstva . Sve je utihnulo.

      “ Neka bude puchina , tachka u kojoj se ljube more I nebo , odakle vetrovi duvaju , gde sunce I mesec uranjaju I izranjaju . Neka bude vechita pozuda ljudi , koja ce im srca omekshati I stalno mamiti , ali gde je nikada nece moci dotaci. Tako ce svi vechno moci da uzivaju u beskrano chistoj ljubavi njene lepote.”- zachulo se iz dubine vremena , gde sve vechne ljubavi chekaju da budu nastavljene u nekom drugom zivotu.

      Bilo je odlucheno , devojka postade puchina. I dan danas , I za vek I vekova , svaka zora I svaki sumrak predstavljace seme ekstaze koja u nashim srcima budice nadu , na puchini mora.

Kao shto svaka pricha pochinje rechenicom koja bi trebala da nadoveze onu drugu , zajedno uoblichavajuci poentu koja je ponekad teshko dokuchiva , tako I trenutak vuche za sobom onaj drugi  chineci period.

         Trenutak je da zapochne dan I on za sobom otvori mesto josh jednom budjenju. Budjenju iz sna koji je mozda imao poruku , a mozda je bio I obichan slideshow slika bez posebnog reda. Ponovni udisaj jutra I zelja za sholjicom kafe. Chudan je to napitak , kafa. Svojim mirisom mami , jachinom I toplotom oznachava prvi pokret u razvoju novog dana ; blago savijena ruka u laktu pruza se napred , prsti se sakupljaju , zatim ruka ide unazad I malo navishe do nashih usana , prinoseci taj chudotvoran napitak. Sve ono shto se radi pre tog prvog znachajnog pokreta ruke , jeste samo mehaniika I neshto shto smo ucheni josh od malih nogu.

        Krevet je nenameshten , po stepenu izguzvanosti I vlaznosti postelje postajemo svesni koliko nam je zaista mira donela predhodna noc. Telo koje se budi . Lakoca znachi – dobro je , sve ce biti uredu ; grch u mishicima znachi – nadam se da nece biti toliko strashno. Tishina u stanu , odzvanjanje sopstvenih misli o zidove koji jedva chekaju svoju svezu porciju krecha. Zidovi su zuti , previshe cigareta , to nije dobro za zdravlje. U srcu nada za lepim I mirnim danom. Trenutak budjenja je povukao crtu koja se pretvara u duz koja ce se zavrshiti ponovnim snom.

       I ovako nekako pochinje ova pricha. Pricha o paleti osecanja , nadi I shchekivanja u trenutcima kada ti samoca I gubitak lebde nad levim ramenom , hladeci tvoje vratne zile svojim ledenim zadahom. Svitaj dana I pricha je rodjena…..

    Staza od betona , okrunjena sa strane I sa rupama po njoj , teshko se pruzala do ulaznih stepenishta Gvozdene Dushe . Ni same stepenice nisu bile nishta bolje od izandjalog puta , zajedno su predstavljali potencijalni ulaz u Gvozdenu Dushu shto od kako je ljudi I sveta kroji maske za plashljive hodache. Maske koje bi u ochima gledaoca stvarale osecaj straha , poshtovanja I nechega shto se zove “ne mogu mu se suprostaviti” . Mnogi su hodali tim putem , mnogi se popeli uz stepenishte , ali niko nikada nije uspeo da otvori gvozdena vrata Gvozdene Dushe . Ili bi im hladnoca kvake ohladila dushu I ubila zelju za bilo chime , ili bi ih silina gvozdenih varata vratila , jednim jedinim gvozdenim udarcem , tamo odakle su doshli. Kako god bilo niko nikada nije uspeo da dopre do Gvozdene Dushe koja je odisala bezlichnoshcu a opet je pruzala toliko naj razlichitijih maskis. Kazu da je sejala bol , sadila ga u srca svakoga kome je pala suluda ideja da prisloni uvo na vrata I makar oslushne shta je unutar nje.

      Sa savim druge strane Mlechnoga puta , cveta cvet beskrajne lepote , koji samo jednom laticom svoga cveta je uspevao da zagreje million srca. Kazu da je njegov miris uspevao da utopi I naj tuznije suze , on bi ih upijao usvojim krhkim korenom. Svaku suzu pretvorio bi u josh jednu laticu , boju boli bi pretvarao u boju raja . Divan je to cvet , I do njega nikada niko nije pravio put , jer put do njega I nije bio potreban . Kazu da se do njega dolazi proekcijom chistog srca I nadom koja odishe svetlom prvih sunchanih zraka na puchini mora. Ovaj cvet cveta jednom u sto godina , a na svakih dvesta iz njegovog dvestotog pupoljka uzleti naj lepshi leptir , sjaja jacheg od bilo koje zvezde . Leptir pred kojim bi I ljuti vulkan utihnuo , more talase smirilo , vetar grane nezno milovao , santa leda otopila I chak se I chelik u pamuk pretvorio.

     I bila je tu ona , tuzna lica I suza gorkih I od boli otrovnih , otrovnijih I od otrova guje. Raspushtene kose I slomljena srca , bez rechi I bez I jednog suvishnog pokreta chuchala je na zemlji I molila nebo da joj srecu vrati . Davno to beshe kada je zavolela I chuvala jednu od onih maski shto ih gvozdena dusha pravi. Gledala je masku I srce joj dala , poklanjala joj bezuslovnu paznju . I onda , onda je postala isrpljena I zatrazila je mali odmor od konstantnih udara maske. Maska joj se nasmejala u lice , otishla I ponela sa sobom njeno srce , njen osmeh I dushu. Sada ta devojka gaji gorchinu , svakoga jutra umiva se suzama I svake noci pokriva se drhtavicom tuge.

       Nebo uslishi molitve devojke , sacheka da se razvije dvestoti pupoljak , posle dvesta godina I uputi leptira put gvozdenih vrata. Leptir zasija svojom lepotom I toplinom ljubavi odlete do Gvozdene Dushe . Stigavshi do gvozdenih vrata prvo otopi led sa kvake I devojci se vrati srce. Zatim put I stepenice zasijashe ko da ih sada napravishe I devojci se vrati osmeh. Gvozdena dusha se u pamuk pretvori , leptir prhnu krilima I ona se raznesoshe po livadi. Na mesto Gvozdene Dushe osta Praznina , osta praznina I na mesto devojchine duse. Ali sada bar taj prostor vishe ne beshe ispunjen gorchinom . I tko leptir stvori prazninu koju ce ona ponovo ispuniti , nadajmo se ovog puta vedrinom. Sve maske postadoshe trule I pocheshe lupati shamare svojim sopstvenim vlasnicama. Oni pocheshe urlati I bezati od sopstvene grubosti I osorosti.

Tada neko uzviknu – “ Ljudi moji , sve se vraca.”

By DreamyBanny