Cekam da se moja Sally pojavi na Skype pa da se slatko ismejemo.Tumaram tako po kuci,zalila sam svo cvece i u kuci i napolju u dvoristu i cekam da li ce se pojaviti.Danas je subota a nas dve obicno vikendom pricamo...Mogla sam napisati u medjuvremenu stricu pismo,tati od Sally,nisam mu  jos uvek odgovorila na njegovo od pre par dana.

Sally je moja sestra od strica,jedna ludacica totalna,opicena ovako kao i ja. Starija je od mene dvadesetak godina,otisla je iz Srbije,tadasnje Yugoslavije kao klinka od cetrnaest godina.Odselili su se u Australiju.Znala sam da postoji,ali sa njom sam u kontaktu nekih 5.godina.Malo je bilo glupo sesti i napisati pismo nekome koga nikada u zivotu nisi video.Glupo je bilo jer ne znas to bice a ne zelis da taj neko kome pises pomisli da samim kontaktom trazis nesto od njega. Stupili smo u kontakt,tacno tada kada mi se sestra udala i odselila u Canadu.Mislim da je ona tada najbolje i mogla da me razume.Ona je u USA,a njeni roditelji brat i sestra su u Australiji.

Ne mogu da prezalim sto mi je pukao komp pre dve godine pa nisam sacuvala sva nasa pisma,sa pocetka kontakta.Imala sam viziju da ta pisma sjedinim i odradim knjigu.Dok sam ja razmisljala o tome,jednom prilikom mi je pomenula isto.Njoj je taj predlog dao nas zajednicki stric koji zivi takodje u Australiji.Sreten Bozic-(Bahumir Wongar),Mislim da smo to trebale da uradimo,s'obzirom da su bila toliko jaka i nabijena emocijama sa izuzetnom tezinom.....Ali nema veze....Trebale smo makar za nas...Da joj ih citam kad bude matora baba ,ispod neke sljive u nasoj Tresnjevici...Ova malecka bela tufnica koja se vidi je kuca u kojoj je rodjena moja sestra Sally,u Gornjoj Tresnjevici kod Arandjelovca,planina se zove Kratki breg

Svako je nekad bio uvređen. Nekada je uvreda bila namerna, nekada nehotična. O kakvoj god uvredi da se radi, ma kakvi motivi stajali iza nje, najbolje što se nakon toga može učiniti jeste da se uvreda oprosti.

    Ovo, verovatno, lepo i plemenito zvuči, ali je znatno lakše preporučiti tako nešto nego to i izvesti. Uvreda boli, peče, naročito ako vam je uputi osoba koja vam je draga. Uvredom vas omalovažavaju, ponižavaju, i to je zaista teško oprostiti. Ali bi ipak trebalo potruditi se. Zašto?

    Zato što, dokle god uvredu ne oprostite, vi ostajete povređeni. Šta god da bude s osobom koja vam je uvredu uputila, makar je vi i "pokopali" sarkazmom, ako uvredu ne oprostite, to je kao da rani ne dopuštate  da  zaraste, već je stalno čačkate i iznova otvarate. I ona stalno iznova krvari, a vas i dalje boli.

Šta onda učiniti ako vas neko uvredi? Prvi korak jeste da sebi priznate da ste povređeni. Nemojte se zavaravati i govoriti sebi da "to nije ništa", sasvim je normalno da se posle primljene uvrede osećate povređeno, to vas ne čini slabom. Drugi korak bio bi da sebe vratite u prošlost, da se podsetite svih trenutaka kada ste bile povređene - tako ćete prepoznati zbog čega vas je ova uvreda u toj meri pogodila.

Sledeći korak bio bi da naučite da izbegnete uobičajene reakcije na uvredu (bes, psovanje, vikanje, udaranje, sarkazam...). Pokušajte da ne učinite ništa od toga. Probajte da učinite ono najteže, da napravite četvrti korak - a to je da uvredu oprostite. Svesno se suzdržite od želje za osvetom i osobi koja vas je uvredila iskreno poželite da shvati da je pogrešila, da joj bude žao zbog greške i da nauči da bude obazrivija. Šta time postižete?

Postižete to da sebe izdignete iznad osobe koja vas je uvredila. Uvreda se vraća toj osobi i njenoj savesti, a vi slobodno nastavljate sa svojim životom, neopterećeni.

Da ne bude zabune: sve ovo ne znači da treba da ostanete uz osobu koja vas konstantno vređa, pa makar vam ta osoba bila na neki način bliska. Ukoliko vas neko stalno omalovažava i ponižava, sasvim je normalno da se ili vi sklonite, ili da tu osobu uklonite iz svoje okoline. Onda kada to nije moguće, potrudite se da se za nanete vam uvrede svejedno ne svetite, već da ih ignorišete i izdignete se iznad njih - jer ćete se tako vi same osećati najbolje.