Danas sam opet tu...Posle par dana. Nista se nije promenilo. I dalje sam mrtva umorna i hronicno nenaspavana. Mada je to cudno s'obzirom da ovde u Srbiji "niko nista ne radi"a svi lepo zive...Pitao bi se covek od cega li smo onda umorni..To je predpostavka,da ne kazem kolektivno misljenje naseg iseljenistva. Mada,raditi ovde u nasoj Srbiji i ziveti lepo,stvarno lepo, je umetnost...Mogu reci da zivim lepo i to smatram jednim delom nekim manjim uspehom.

I pored svog umora i nedostatka sna,ipak sam ok.Prelomila sam u svojoj glavi sve sto do sada nisam mogla,okrenula list i idemo dalje.Dugo vremena se kao nesto pobunim,kao nesto necu,ne mogu,i ma koliko mislila da sve sto se ocekuje od mene,nije ispravno,ja ipak da bih okolini ispunila zelje i ocekivanja teram protiv sebe ili na svoju stetu,ne mislim materijalnu naravno...

I sve sam odavno videla i znala ali nisam zelela sebi da priznam...a onda mi je neko na zalost ili srecu otvorio oci... I hvala mu,bez obzira sto sam sve to i sama znala,ipak mi je trebao neko kompetentan sa kime bih razgovarala sasvim otvoreno...

U ostalom samo najjaci opstaju ! Svako je sam ,taj, koji odlucuje da li je jedan od njih....