SigmundFreud u carstvu chula

7.7.2008 - Zakasneli pokušaj ponovnog zadobivanja nevinosti

U sumanutom nastojanju oko zamisli dela koje će nadziveti stvaraoca, nimalo nadzemaljski, nimalo nadstvarno, u skoku sam preskočio tek nekoliko ulica, zapostavio vreme i patentirao književnu proizvoljnost ili proizvoljno pristao na književni patent. Teorijskom se umu lako može pričiniti da se ovde iznova radi o omaložavanju patentiranosti sadržaja i forme, ignoraciji zlatnih pravila, svega što se u isto vreme nadaje kao nužno, ako se želi ostati u pri sebi, a onda, kad se ta nužnost pretoči u reči, u prelaz misli u misao, neprestalno previranje gluposti u pamet, brutalnosti u suptilnost, istine u laž, nezrelosti u odraslost, i obrnuto celina se rastvori u proizvod, u stvar – teorijski se um nađe u nedoumici. Gde je ostao stvaralac? Gdje je on koji umire za ideju,za stil, za tezu, za veru, on koji ni dio ne zadržava za sebe već se sav predaje delu? To što je jesam ili nisam ja, ili jesam tako da nisam! Nisam samo dobar već i zao, nisam samo jak već i slab, u zdravlju je uvijek deo bolesti, u istrajnosti deo prolaznosti, u odličnosti deo osrednjosti. U sumanutom nastojanju da se vratim sebi, u pokušaju koji vas više ne može iznenaditi, stvorio sam se tamo kamo me dovela dekonstrukcija romana, destrukcija pameti s diplomom komparativne književnosti, destrukcija mudrosti, simbolizirane sovom i šišmiševima; ja li baš posve slučajno da su grčki simbol mudrosti i danteovski – pakla – isti?!

Guza mi je naprosto utrnula. Sedenje u redakciji beskrajno zamara. Žilice u mozgu najavljivale su kidanje od zamora, pričinilo mi se da srce sporije otkucava, da brže dišem. Zamislio sam se pred ogledalom, beznadno piljim u svoje noge, klempasto-bapska stopala, u masne otekline oko struka, video sam se kako preskačem konopac, pravim deset sklekova, deset čučnjeva, pa na leđa, pa deset puta do nožnih palčeva, sveća, vežbe za kukove, sve to uz pravilno disanje, udahnuti na nos, izdahnuti na usta. Pobuna zapostavljena telesnog bica ili duha, koji se buni zbog zapostavljene telesnosti. Uzimanje u zaštitu drugoga najefikasnija je samozaštita! Drugoga? Kao u odnosu subjekta i objekta; nema Prvoga i Drugoga, već uzajamni odnos, prožimanje. Nema subjekta na koji ne djeluje objekt, i objekta na koji ne djeluje subjekt. Nema tih ljudi, dopisnika, saradnika, nadzornika, urednika, rukovodioca koji ne deluju na oblikovanje moga duha, ali i moj duh deluje na njih; oblikuje ih u odnosu poslušnosti subjekta, subjektivnosti subjekta, koja se bezuslovno daje objektivnosti objekta, njih predmetnutih predmeta, njih koji me konstantno mrve i melju na stepenu nasilnickog odnosa.