- Æao – rekla sam
- Hej, malena, pa gde si ti...
Zbunjeno sam ga gledala nemajuæi pojma ko je.
- Ne znaš? Ne poznaješ me?
- Izvini...
- Ma, ok je... Prošlo je dosta vremena... Ja sam Dejan.
- Dejan? Dejan? Dejan? - pokušavala sam povezati ime sa likom - Mali Dejan????
- Aham...
Gledala sam zbunjeno u ovu gromadu...
- Nemoguæe!!! Šta si uradio sa onim slatkim klincem koji se bojao sopstvene senke?
- Pojeo sam ga!
- Hajde sada lepo zini i ispljuni ga ili æeš imati posla samnom!
Prišao mi je smejuæi se, bratski se izljubismo i krenusmo.
Išla sam za njim gledajuæi njegovu pozadinu na kojoj je mogao svako da mu pozavidi. ’’E, zato si ovde, prase jedno... da smanjish tvoju’’ pomislila sam i brzo se prekorela skreæuæi pogled na njegov potiljak. Iz misli me je prenuo njegov glas.
-Dugo nisi trenirala?
-Predugo. – nasmešila sam se. – Plašim se da bi mi duša na nos izašla ako bih potrèala za autobusom.
-Evo, ovde se možeš presvuæi. – saèekaæu te rekao je pokazujuæi ka zatvorenim vratima.
Ušla sam unutra i presvukla se u svoju novu trenerku i patike pitajuæi se šta æe mi sve to... Pa ipak sam izašla opremljena kako dolikuje. Èekao me je, baš kako je i rekao te zajedno krenusmo stepenicama zadubljeni u neobaveznu konverzaciju.
A onda me je zaslepila svetlost neonki dok smo prolazili kroz dugaèki hodnik koji je u stvari bio pasarela koja je povezivala dva krila zgrade. Na kraju hodnika su bila dupla vrata od punog drveta. Kada smo stigli do njih zastao je na trenutak i otvorio ih.
-Izvoli, stigli smo. – rekao je i ja. Krenula sam. Na dovratku sam zastala i sve je obavio mrak
Dan je bio prelep. Sunce je kupalo Zemlju svojim zracima, a ptice i zrikavci su razbijali tišinu. Uzela je košaru i krenula napolje. Napolju æe oprati veš. Izašla je, pogledala u sunce i nasmešila se. Volela je leto i Sunce. Tada je život bio mnogo lepši i jednostavniji nego zimi kada sneg zaveje. Spustila je košaru sa vešom i otišla do bunara po vodu. Nije joj bilo teško. Kuæni poslovi su joj pomagali da pregura dane. Veæ je izruèila petu kofu vode u korito i na trenutak je zastala. Skinula je maramu kojom je povezala kosu da joj ne bi smetala.
Odjednom su se pojavili iz šume. Na crnim konjima, sa zlokobnim maskama na licima. Znala je da æe umreti i pre nego je prvi došao do nje. Znala je da æe, ali nije znala razlog zbog èega ona... kao da im je razlog bio potreban... Nije mogla pobeæi, znala je... kao što je znala i da se ne može odbraniti i zato je mirno stajala èekajuæi pomirljivo svoju sudbinu. Jedino joj je bilo žao životinja. Mogle bi pocrkati od gladi pre nego što prve komšije shvate da je nema. A onda su stigli do nje. Kružili su oko nje ispuštajuæi divlje krike ali se ona nije pomerila. Nije ih ni pogledala i to ih je smirilo. Nisu navikli da žrtva bude smirena i ne pokazuje strah ili ne pokuša bekstvo. Jedan je sišao i prišao joj. Pogledala ga je pravo u oèi i to ga je, izgleda iznerviralo.
- Veštice!!! – viknuo je i udario joj šamar. Pala je na travu. Prinela je ruku usni iz koje je curela krv i lagano se pridigla nameštajuæi suknju. Nije rekla ni reè. Bes mu je izbijao iz svakog pokreta kad joj je prebacio platnenu vreæu preko glave i prebacio je preko je konja. I sam je uzjahao i krenuli su ispuštajuæi divljaèke krike. Èinilo joj se da se vreme oteglo u nedogled...
Kada su stigli baèena je kao džak sa konja. Brzo je ustala i stala kao ukopana nemajuæi orijentaciju. A onda je osetila da neko stoji iza nje. Strah ju je obavijao kao magla planinske vrhove u rano jutro. Gurnuo ju je i to je bio znak da krene. Išla je trudeæi se da se održi na nogama i pored svog guranja i dobacivanja. Nije znala koliko je prošlo kada su konaèno zastali i kad su joj skinui džak sa glave. Videla je da se nalazi unutar zidina nekoga dvorca i da je mrak uveliko pao.
Ispred nje je stajala spodoba u crkvenoj odori. Gledao ju je mrkim pogledom iy koga ništa dobro nije sledilo.
- Znaèi, ti si jedna od onih koje podrivaju našu crkvu. - upitao je sablasnim glasom – Ti si ta koja se bavi veštièarenjem i okreæe narod protiv Oca našega?
- Ne...
- Ne? Ne?!? Misliš da ne znamo? Da æemo nasesti na tvoje laži?
- Ja nisam...
- Prekini sa lažima... Neæe me zavarati te tvoje oèi, kuèko lažljiva...
- Ali...
- Dosta!!! Vodite je!!! Bacite je u podrum, sutra æe biti spaljena na lomaèi...
- Neeeeeeeeeeeee... - vrisnula je i protiv svoje volje... iako je od poèetka znala da dolazak crnih konjanika za nju znaèi samo smrt...
Zatvorili su je u tamnicu i stavili joj okove na ruke vezavši je uz memljiv, vlažan zid. Nije pružala otpor jer je znala da ništa ne bi postigla. U neku ruku je bila sreæna. Gledala je oko sebe pokušavajuæi da razazna obrise naprava iz kojih su dopirali jauci. Znala je... Bila je to jedna od soba za muèenje... jedna od onih o kojima se prièalo, a iz koje niko nije izašao. Neæe ni ona, znala je to, ujutru æe pre Sunca biti spaljena... jer je veštica koja nije... ali to što nije bije ni bitno... Oni su rekli da jeste i to je jedina istina...
Stajala sam na vratima i gledala. Bila je to velika prostorija, mnogo veæa nego što je pamtim. U njoj su bile kojekakve metalne skalamerije poreðene što po zidovima, što po sredini prostorije, a na njima su bili ljudi... namuèeni, znojavi, sa izrazima lica koji su jasno pokazivali koliko je koja osoba muèena... Iskreno, najzabrinutija sam bila za onu plavu seku koja je imala napuæene usne kao pastrmka i koja je treptala na onog batu koji je dizao tegove i jedino što je primeæivao bio je njegov odraz u ogledalu, a nikako njeno lice koje je lagano ali sigurno poprimalo boju plavog patlidžana...
I tada sam shvatila... U srednjem veku su postojale sobe za muèenje pune kojekakvih skalamerija smišljenih da èoveku nanesu bol. Te prostorije su vremenom evoluirale u ono što danas nazivamo teretanama i za èije korišæenje plaæamo... Ludih li biæa.
Okrenula sam se ka Dekiju.
- E, jesi li za kafu?
- Molim??? – izbeèio se na mene kao da sam mu ne znam šta predložila.
- Hoæeš li na kafu?
- Ti... Ti to ozbiljno?
- Najozbiljnije...
- Ako si ti normalna... OK... hajdemo...
Kafa je bila ok... æaskali smo o svemu i svaèemu i baš je bilo prijatno... samo... još uvek se pitam da li je ona pastrmkica iz teretane pretekla...
Jbg, Zerèe... nikad od tebe ribe biti neæe...
(MwkFa D` ZeRtZ)
:o)))